JISATSU SAAKURU/ SUICIDE CLUB*

Sad sam još sigurniji da za moj scenario za Takeshi-ja ima nade...








Shvatio sam da baš volim Japan i dosta toga japanskog. Takvo osećanje, nažalost, mnogo ne pomaže boljem razumevanju ovog filma, ali on ionako ima nameru da više angažuje vašu emocionalnu inteligenciju.

Zaplet je skoro kao u holivudskom filmu- grupa od 50 tinejdžerki skoči pod voz u metrou i grupa detektiva ima zadatak da otkrije zašto se to dogodilo. Međutim, tamo gde bi Mark Wahlberg ili Nicholas Cage došli do kulta koji putem organskog softvera truje mladež Amerike i tom prilikom se uspešno otarasili duhova iz svoje prošlosti, kod reditelja Sion Sino-a stvari kreću u nekoliko različitih pravaca. Zapravo, rasplet se otvori kao cvet u čijoj je osnovi masovno samoubistvo.

Glavni detektiv, i sam otac dvoje tinejdžera, shvata da ni njegov život nije ništa življi od utučenih, polu-uspavanih ili usamljenih izraza na licima ljudi sa kojima svakodnevno deli vagon u metrou. Za drugog detektiva misija postaje fizički previše mučna i previše lična. U međuvremenu, neki novi klinci odlučuju da odu sa ovog sveta podstaknuti idejom imaginarnog „Kluba samoubica“. Samoproklamovani predsednik jednog takvog kluba je japanska verzija Alexa iz Clockwork Orange, ali on ne može biti „odgovoran“... Sve te paralelne tokove presecaju nastupi četiri dvanaestogodišnjakinje odn. njihovog benda Dessert, čije sladunjave pop pesmice imaju neobičan metafizički potencijal. Ako ih pažljivo slušate.

Kao što znate Japan je jedna od zemalja sa najvećim brojem samoubistava među mladima, a bend Sherbet Antlers je pre par godina imao supersingl Hikikomori , što je termin kojim se definišu mladi koji iz raznoraznih razloga ne žele da odrastu odn. uključe se u normalne životne tokove (učinilo mi se kao zgodna prilika da vam ovo kažem...ehm). Međutim, tretirati Suicide Club samo kao art house triler čija se značenje iscrpljuje u skoro neukusnoj društvenoj kritici (a tu ne mislim samo na razbacivanje kofama krvi), znači odbaciti mogućnost multiplih „misterija života“. Ko od nas zna šta je smisao života? A ko od nas je prihvatio da je to možda ono što se dešava ili će se desiti ako počnemo da radimo isto što i ostali? Ako počnemo da živimo kao ostali.

Suicide Club se bavi osetljivim uzrastom na kome čovek uglavnom odluči da sebi zatvori većinu mogućnosti, a sve deluje kao da one tek treba da se otvore pred njim. To je doba u kome, kako ovaj film implicira, kada „gubimo kontakt sa samim sobom“, kada izneverevamo sve što bi mogli da budemo.

Sino-va režija će s sledbenicima Wahleberg-a i Cage-a s pravom delovati kao amatersko neznanje kuda da se krene & šta da se radi, čemu i žanrovsko šarenilo ne pomaže mnogo (efektna, ali potpuno separatna horor deonica sa čuvarom i sestrama u bolnici, recimo), ali s druge strane to je isto kao da Lewis-u Carroll-u zamerate što karte ne mogu da govore.

Ovo je svet iza ogledala.

NB
Fala Mariju iz Karnevala na tipu za Sion Sino-a.

*film je negde preveden i kao Suicide Circle