LJUBAV JE... bezbedno stajanje na promaji

PETROL – Nezgodno vreme opasni dani (Odličan hrčak)



Moj utisak je da se većina uspešnijih srpskih bendova/ izvođača može podeliti u dve grupe. Ako sam pre rekao i tvrdio drugačije- ne važi se. Idemo dalje...

Dakle, u prvu grupu spadaju bendovi koji su odnos sa svojom publikom uspostavljali na bazi nekakve aktuelnosti, naglašenog osećanja društvenog trenutka koji muzika manje ili više direktno komentariše, pre nego interpretira.

U tu grupu spadaju Šarlo, Idoli, Partibrejkersi, Kazna za uši, Direktori, Kanda, Kodža i Nebojša, zatim Sindikat, Marčelo i Sajsi MC, ako širimo priču i na pravi rokenrol.

U drugu grupu spadaju bendovi koji su se trudili da stvore neki autentičan svet i čitav njihov nastup bio je fokusiran na to da kod svoje publike stvore jači ili slabiji osećaj elitizma što tom svetu pripadaju. Kada kažem elitizam ne mislim ništa loše.

Takvi su, recimo, bili EKV, Eva Braun/ Popcycle, jesu Darkowoodi, Bjesovi, pa i Block Out, a među mlađima, to su Autopark i Činč.

Bilo je i bendova koji su u zavisnosti od toga koju fazu njihovog rada uzimamo u obzir pripadali i tamo i vamo, poput Obojenog Programa, Discipline, Boya, Jarbola ili, čak, Repetitora. A bilo je i ima bendova čije postojanje bi se najlakše moglo objasniti kao da ih zabole za postojanje publike (ni tu ne mislim ništa loše), a to bi bili Sila, Lira Vega, Presing...

Petrol sa prvom grupom dele snažno osećanje trenutka u kome žive i rade (vidi naslov albuma). Protivu ideja i ciljeva druge grupe ne bi imali ništa protiv, kada bi imali svoju publiku, a sa trećom grupom (ovima što ih zabole) možda, paradoksalno, imaju i najviše sličnosti, i to nenamernih.

Petrol zvuče kao audiofili (se tako kaže kad pored ljubavi prema muzici imaju i ljubav prema muziciranju, ali i prate šta je aktuelno?). Nezgodno vreme, opasni dani je ploča koja u Srbiji nema publiku, jer ova, za tako nešto, tek treba da se stvori. A mamac koji je bačen- visok standard postavljenih estetskih ciljeva, visok standard produkcije, visok standard „pakovanja“, visok standard (internacionalne, jašta!) „konkurentnosti“, zahteva da i publika bude takva.

Nezgodno vreme na lep način otkriva da je bendu Sonic Youth u srcu, ali ih to, srećom, ne obavezuje na sleđenje tradicija. Čak izgleda da Petrol još više vole bendove koji su voleli SY nego njih same. Zbog toga Pogrešan kod zvuči kao palp surf koji isto toliko duguje liverpulskim Clinic. Baš kao i pesma Beirut, koja dugovanja deli sa mid-fazom Yo La Tengo. Kad stignemo do pesme Prijatelj postaje jasno da električne orgulje ne pripadaju samo Liverpulu. I njihovo prisustvo je u zvuku Petrola ključno za osećaj Beograda kao geografski apstraktne metropole, orgulje su ono „retro“ što gura napred.

Moji favoriti su Thurstonovski mildredfaaaaaaaaaaaaaaaaaaakinpirs solo na početku Konvertora kome sam se tokom preslušavanja albuma vratio ravno 17. puta i fenomenalna harmonijska meditacija instrumenata koja čini intro pretposlednje (i meni u ovom trenutku) najbolje teme Eho.

Petrol ne bi trebalo da budu nesrećni što nisu veliki koliko zaslužuju. To je greška svih onih pički koje nam srpsku realnost objašnjavaju nužnošću tržišnog seljačizma, ali i nas koji smo se hermetizovali u „internacionalnim vodama“ bez iskrenog interesovanja za rodnu grudu. Dakle, i moja krivica.

Otuda je ovaj tekst, barem što se Petrola tiče, moj korak ka ispravljanju nepravde.

selektah: ****1/2