LJUBAV JE… kada dvoje ljudi može isto što i dve hiljade ljudi

SONIC YOUTH – The Eternal (Matador)


Kao i mnogo puta do sada (Goo- Mote, Dirty- Wish Fullfillment, Sonic Nurse- Paper Cup Exit) opet je Lee Ranaldo-va pesma najbolja. Uverite se i sami.




SY postoje koliko i U2. To je dovoljan razlog da bar jedne od njih prestanemo da osporavamo. U kontekstu „indi“, ili bolje rečeno- „anti-mejnstrim“ bendova, dugovečnost je ekstremno retka pojava. Čak bi za većinu onih (Throbbing Gristle, Meat Puppets, Breeders) mogli reći da to što su još uvek zajedno više duguju tome što su veći deo tog vremena proveli razdvojeno. Sonic Youth su kao U2- kreativna udružba svih učesnika.

Od početka svoje karijere SY manje više sviraju jednu te istu pesmu. Brža ili sporija post-psihodelična masa, čije su praznine popunjene bukom, obavijena oko post-nojz osnove. Eto, to je svaka pesma Sonic Youth. Nisam mogao ni kraće, a ni lepše, a ni jasnije da vam dočaram svoj odnos prema njima.

Za bend koji je karijeru izgradio na radikalnim muzičkim potezima (odn. efektnoj absorpciji istih) kome je potom na leđa palo teško breme „neprekidnih inovatora“ njihovih nekoliko poslednjih albuma (zapravo svi nakon Experimental Jet Set..., ako mene pitate) su sve intimnija druženja sa svojim fanovima tokom kojih ona definicija „SY pesme“ postaje još očiglednija. The Eternal predstavlja povratak na indi etiketu (Geffen nije obnovio ugovor) i najviše simbolički treba da pokaže da su SY i dalje relevantni, sveži, ali i gospodari tih prostora.

U tome The Eternal ne uspeva. Sumnjam da će bilo koji mladi muzički fan slušajući standardnih sat vremena SY prezreti Animal Collective, Ponytail, Cymbals Eat Guitars ili Japandroids (a svi duguju SY po nešto) zarad onoga što mu nude ovi pedesetogodišnjaci (skeri, a, kad se ovako kaže?!).

The Eternal je kompaktniji od Dirty, ali poseduje sličnu želju za instantnom prijemčivošću. Stilski je najbliži (ako ne i isti) albumima Sonic Nurse i Rather Ripped, samo je tempo agresivniji. Thurston i Kim i dalje svojim pevanjem povlađuju instrumentalnom ugođaju tako da je i dalje najbrže i najlakše prepoznati i zapamtiti Lee Ranaldovu pesmu- ona zvuči kao hit.

Sva je prilika da SY pokušavaju da sigurnom igrom potvrde svoje tiraže sa Geffena što bi im za ostanak na Matadoru bilo dovoljno. Dalje srozavanje (na neki još manji lejbl) delovalo bi pogubno i na s krvavim znojem stečeni integritet. Ono što, ipak, vređa je to što u zaista obilnoj ponudi raznih žanrova i ideja SY nisu smogli snage da se upuste u nešto zaista radikalno drugačije: dabstep nojz, da ih producira Diplo, da kao novog člana prime Ricarda Villalobosa...

selektah: *** minus (i to ozbiljan)