Odgledao sam prvu i, nažalost, poslednju sezonu ove serije. I mislim da bi čak i vi koji ste se vratili duvanu zahvaljući Mad Men-u, a i vi kojima je marketing ogadio ljudsku vrstu kao i ideju mirne ko-egzistencije sa bližnjim svojim, trebalo da je odgledate. Razloga ima dosta.
Ovo je serija o prijateljstvu tamo gde je ono najmanje moguće.
Ovo je serija o kreativnosti tamo gde se ona najviše rabi i najkraće traje.
Ovo je serija o poverenju među ljudima okupljenim oko ideje da jedni druge treba što uspešnije da zajebu.
Ovo je serija o drugom najlepšem poslu na svetu kome je pohlepa isisala svaku čar.
U našem fokusu su dva prijatelja i partnera (poslovna, sodomo i gomoro!): Mason (art-direktor) i Conner (kopirajter) čije je prijateljstvo stavljeno na probu kada ovaj prvi postane šef (i) ovom drugom. Tokom (samo) 13 (šmrc) epizoda serije mi poprilično školski i poprilično realistički upoznajemo kako Mason-ov kreativni tim (Tom, Hector i fenomenalna Monica Potter kao Sarah) uspeva da izađe na kraj sa nekoliko dobijenih i (neretko, odmah potom) izgubljenih kampanja. Van fokusa su Masonova porodica, njegov direktno nadređeni Tony Mink, aleksisasta šefica Denise, kreativni direktor “konkurentskog” tima Cochran i razni imbecilni klijenti.
Umesto da loendorderovski iz epizode u epizodu pratimo kako je tim uspešno, dovitljivo i s mnogo muka odradio kreativni zadatak, autori Trust Me razbili su praktično četiri kampanje na celu seriju i kroz njihovo realizovanje prelomili su poslovne i privatne sudbine cele ekipe. Sa dosta duhovitosti i kreativnosti dočarani su nam svi aspekti pravljenja kampanje (grejt ajdia, interno pičovanje, pičovanje klijentu, prihvatanje i odbijanje (na prezentaciji), sudbina nakon prihvatanja (loša i još gora))… Hit momenat je kada Mason i Conner odlaze u L.A. da pokušaju da navataju Spike Jonzea da radi jednu reklamu za njih. Samo od te ideje mogla je da se napravi holivudska hit komedija (nije isključeno da neće…).
Ispod relativno umivenih (donekle i soap-opera-stih) odnosa i dramatičnih trenutaka turobna istina marketinškog života ne uspeva da bude sakrivena. Za kreativce (ostale aktere ne računam u ljude) taj posao je 24/7 rad na pokretnoj fabričkoj traci za bezdušne i netalentovane parazite koji će nakon svih zarađenih para, izrečenih divljenja i emocionalnih vezivanja odjebati sve koji ih sprečavaju da na dinar stave još jedan dinar. I ako nemate stomak za takvu igru bolje da u njoj ne učestvujete.
Trust Me bi mogla da vas naloži da nade (za kreativne) ima. But, trust me!
No comments:
Post a Comment