Kao i u slučaju prvog Koreedinog filma koji sam gledao, Even If You Walk And Walk, i ovde je naslov maestralno dobro izabran. Jer “nobody knows” je samo za nijansu gorče od “nobody cares”, iako se film bavi ovim drugim.
Zaplet je još jednostavniji nego u EIYWAW. Majka četvoro dece (uzrasta 12, 10, 6 i 4) krišom se useljava u novi stan, lažući svoje standoavce da ima samo jedno dete, najstarijeg sina, Akiru. Ubrzo otkrivamo da deca, verovatno, pripadaju različitim očevima, kao i da majka ima nezgodnu naviku da ih povremeno ostavlja same dok unaokolo juri svoju sreću, sa drugim muškarcima. Deca su uhodana u život bez nje, naročito onih troje, koji s obzirom na okolnosti, ni ne smeju da izlaze iz stana. Međutim, jednog dana majka odlazi i nema je duže nego pre. Pare i disciplina presušuju istom brzinom i četvoro dece je prinuđeno da se samo stara o sebi. Ono što dodatno produbljuje neverovatnost ovakve premise jeste da je film zasnovan na istinitom događaju koji se odigrao u Tokiju!
Koreeda u sporom ritmu, iz kadra u kadar, iz scene u scenu, isporučuje gomilu dokumentarno dočaranih detalja (spremanje večere, odlazak u prodavnicu, dečije igre, dečije igračke) koji nemaju direktnu dramaturšku funkciju u nekom od kasnijih dramskih obrta ili emocionalnih poentiranja. On od svih tih detalja pravi kolaž, tako da samo povremeno možemo povući odnose između nekih stvari, i skoro nikada ne dopušta svojoj priči da se zahukta i nama ili njenim junacima donese nekakvo prosvetljenje. Jer tako nešto bi sasvim naudilo onom prigušenom “nobody knows”.
Deca su zaista magična. Počevši od najstarijeg Akire koji se neprekidno lomi između onoga što njegovom uzrastu prija (neodgovornost, igrice, bejzbol) i onoga što mu je majka uvalila (brata i dve sestre), preko nešto mlađe Kyoko koja je srce ovog filma i kroz njen lik, sabijen između kućnih obaveza, dočarano nam je i ono od čega njihova majka beži. Shigeru je radoznali i drčni dečačić, dok je najmlađa Yuki mrvica koja vam zapinje u grlu.
Koreeda ne ulazi previše u moralizovanje majčinih postupaka i njen lik nam je posredno objašnjen kroz par, u najboljem slučaju nezainteresovanih, muškaraca sa kojima je bila. Kada u nekom trenutku u smrdljivi stan pretovaren đubretom uđe mlada stanodavka sa svojim bejbi-buldogom u naručju i isto toliko nezainteresovano iz njega izađe, mi shvatamo da je ono “niko ne zna” u isto vreme i “niko neće da zna”, pa čak možda i “svi znaju, ali šta sad?”. Prodavci u lokalnoj prodavnici krišom od gazde Akiri daju ostatke ribe i mesa, ali za zbrinjavanje dece ne čine ništa više od toga. A da li bi vi?
Zato Nobody Knows, uprkos tragediji(ci), pokazuje da život ide dalje. Deca su se uhodala u život bez majke, snalaze se kako umeju i kadar u kome ih Koreeda ostavlja čak nosi izvestan “mangupski” optimizam. Umesto da bude predvidljivi, moralizatorski lelek nad manama modernog društva, Nobody Knows je u isto vreme i depresivni i optimistički pogled (u zavisnosti od toga kakav vam je dan) na to što odvajkada ne živimo samo jedni sa drugima, već i jedni pored drugih. I to je to. I to je OK.
hocu i ovaj film, pliz. nemam net da skidam do daljnjeg...
ReplyDelete