Ako ovde čitaš o Bob Dylanu onda je to zato, dragi mislioče mojom glavom, što te više zanima šta ja imam da kažem, nego kakav je zaista Bob Dylan. Zar ne? Zato ću se ja truditi da ono što imam odnosno želim da kažem budu „moje reči“ kao i do sada, koje neće posrnuti pred divom (to je opšte prihvaćen sud, a ne moj stav) kakav je Dylan.
Bob ima 68 godina. Legenda je. Pod stare dane snimio je reklamu za Victoria’s Secret. Ako sutra capne imao se zašta roditi, a njegov lik i delo biće slavljeno vekovima u većem delu tzv „zapadnjačke civilizacije“. Verovatno je kul biti Bob Dylan u 68-oj. Ali ne verujem da je lako.
Zato sam slušajući ovaj njegov, tridesetitreći po redu (jebote!) album, Together Through Life, najviše razmišljao da sam ja na njegovom mestu šta bi me motivisalo da uopšte radim i šta je to što bih želeo da radim. Da li bih i dalje želeo da napravim nešto što želim da podelim sa svetom ili nešto što će samo meni biti razumljivo i blisko? Ili bih pokušao da napravim kompromis između ta dva? Ili bih probao da uradim nešto što do sada nisam? Ili bih ostao na liniji svojih par poslednjih izdanja (Time Out Of My Mind, Love + Theft, Modern Times) koja su bila više nego hvaljena (neka i prehvaljena)? Ili bih, ipak, samo seo da uradim nešto i boleo bi me tuki šta će na kraju da ispadne? Vrteći ova pitanja u svojoj glavi i slušajući ovaj album (skoro isto puta kao neke od najdražih mi albuma iz ove godine) svaki put kada bi zastao na nekom od pitanja ono bi mi se učinilo kao najverovatnija opcija. Sve dok ne bih prešao na sledeće. I tako sam shvatio da je i Bob verovatno prošao kroz sve ove razloge. Zadržavajući se na svakom taman onoliko koliko je bilo dovoljno da „tim ciljem motivisan“ završi započeto.
Druga bitna stvar, koja je čini mi se superbitna za ovaj i prethodna dva albuma jeste njegov Theme Time Radio šou u kome Bob iz epizode u epizodu tematizuje po jednu stvar iz naših života (kafa, prijatelji, venčanja...) ilustrujući je kroz pesme, uglavnom svoje mladosti. Popularnost ovog šoua morala je dati podstreka Bobu da se tradiciji na kojoj je odrastao (bluz, džez, regtajm, kantri, gospel) vrati sa mnogo više želje da je izvodi, a ne interpretira, a naročito ne re-interpretira. Bob, jednostavno, sa muzičarima i dosta skromno angažovanom tehnologijom koja mu je na raspolaganju svirucka muziku uz koju je odrastao nadajući se da će njegovo životno iskustvo popuniti sve vremenske rupe tako da bavljenje tradicijom nikada ne preraste u post-modernistički rad, već da zauvek ostane „tek sad stigli eho jednog doba“ (baš sam to lepo rekao, a?).
Together Through Life je bliskiji albumu Love + Theft u tom osećanju da slušate nešto što je moglo da bude snimljeno i pre sedamdeset godina, ali tempo pesama nije isto toliko podignut, već se radi o daleko relaksiranijoj ploči, aranžmanski punijom, toplijom. U ostalom njen „Bravo Girl“ omot (znaaam da je to fotka iz kolekcije Brooklyn Gang, Bruce Davidsona iz 1959.) trebalo bi da vam nasluti u kakvim trenucima Bob želi da vam ona prija.
Kad sam prvi put čuo album bio mi je dosadan, monton i besmislen. Dvadesetak slušanja kasnije to je album uz koji sam pre neki dan skoro zaigrao sa Mašom u našoj dnevnoj sobi. Što sam više u njegovom prisustvu to mi njegov „južnjačka svirka feeling“ manje smeta, ali lagao bih da kažem da mi neprekidno i neviđeno prija. Uvodni bugi-vudu-vugi-bluz Beyond Here Lies Nothin je erotičan koliko i Luizijana. U nastavku programa baladasti folk-bluz Forgetful Heart za koplje nadivsuje i melodijom i atmosferom i strašću prethodnih par pesama. This Dream Of You čak zvuči kao nešto što biste u jedva izmenjenom obliku mogli čuti iz usta Miše Kovača. Na samom kraju, honki-tonk bluz It’s All Good obećava da će završiti na nekom od saundtraka Quentina Tarantinoa. Jer sa tolikom sigurnošću ponavlja naslov da ne možete da se otrgnete utisku da je sve samo ne tako.
selektah: * * * 1/2
No comments:
Post a Comment