BRONSON

Zanimljiva studija o tome kako ni nemate gde, ako ne znate kuda ćete












Bronson definitvno jeste materijal kojim Nicolas Winding Refn treba da se bavi. Rađen prema istinitoj priči o najpoznatijem britanskom zatvoreniku Charlieju Bronsonu koji je u zatvoru vezao već 34 godine on okupira problematiku kojom se Refn solidno pozabavio u Bleeder-u i trilogiji Pusher: muškarac kao podivljali alfa-mejl, uber-mačo ponašanje, bes, nasilje, kriminal, naglašena telesnost glavnih junaka... Svega toga ima i u Bronsonu.

Međutim, Bronson je daleko poetičniji film. Kod njega su svi pobrojani elementi, koji su ranije mogli biti simptomatični odraz realnosti i društva koje okružuje junaka, visoko stilizovani i teatralizovani do granice groteske tj do tačke na kojoj ih je jedino moguće pojmiti. I/ili prihvatiti.

Michael Peterson odn. Charlie Bronson narator je sopstvenog mita. Zato mu treba verovati. Prema sopstvenoj tvrdnji u „agresivnost“ (bolja reč nego “kriminal“ ili „nasilje“) nije ga teralo ništa do sopstvene volje. Odrastao je u normalnoj porodici, nije bio zlostavljan, relativno rano je našao devojku, koja mu je postala žena, majka ga je posebno volela. Ali Charlie je voleo da se bije, da razbija, da lomi, da krvari. Za njega su takvi događaji bila neka vrsta katarzičnih rituala u kojima njegova ličnost sebi nalazi smisao, pa i funkciju. Ponekad je trebalo i po pet-šest ljudi da sa tim izađe na kraj.


Obraditi takvu priču surovo realistički, pojačati ionako preglasno nasilje bio bi promašaj koji bi Bronsona učinio potpuno uzaludnim. Ovako, Refn se odlučio da teatralizuje osvrt na ključne godine Bronsonovog života i da kroz formu jednog bizarnog kabare nastupa učini Charlieja zvezdom sopstvenog šoua. Nešto za čim je čeznuo celog života, a da ni sam ne zna zašto. A ni mi. (Jer) Charlie Bronson nema baš puno veze sa svetom koji hiperglorifikuje „život bogatih i fabuloznih“ i Refn ni ne pokušava da navuče vodu na tu vodenicu.

Ne znam da li je britanski materijal prizvao i inspiraciju, ali meni Bronson izgleda kao vrlo Kubrickovski film. Muzici i scenografiji je data posebna pažnja. Baroknu režiju punu obraćanja u kameru i pozorišno osmišljene scene sudarene sa skoro dokumentarno dočaranim nasiljem samo muzika drži na okupu. Dominira klasična muzika, koja dodatno doprinosi teatralizaciji priče, ali i samog Bronsona čini manje ljudskim (iako on dobar deo filma provodi obučen kao starogrčki olimpijci). S druge strane, i scenografija podržava borbu realističkog i stilizovanog, višeg smisla i animalnog, ako hoćete. Tako su zatvori (ili kavezi) korodirani prostori, bezdušno prazni, za razliku od ludnice čija centralna prostorija izgleda kao napuštena balska dvorana, ili stana u kome živi njegov ujak, koji je sređen kao budoar.

Na kraju posebna pažnja mora se ukazati Tomu Hardyju, koji igra Bronsona, i na čijoj harizmi i mišićima leži čitav film. Poput Dillingera i drugih sociopata i Bronson je tempirana bomba uvijena u par šarmantnih manira čiji je deformisani ego (lako moguće) uzrok svih njihovih problema. Hardy u sekundi iz lepo vaspitanog dendija plane u tajsonovski razjarenu mašinu za prebijanje. Zato se ispod surih očiju nalaze starovremensko zavodnički uvijeni brkovi, a iznad očiju je preteća ćela puna ožiljaka.

I za englesku kinomatografiju i za ličnu filmografiju Danca Refna, Bronson predstavlja zanimljivo i duhovito prepakivanje tema i motiva na kojima su izgrađeni.

selektah: 8 / 10