Cleopatra je mnogo bolji film nego što bi se to očekivalo od jednog od najvećih (i svakako najdužih) blokbastera svih vremena. Čak i iz današnje perspektive. Čak i uprkos činjenici da dobar deo kulisa izgleda kao da su scenografi na raspolaganju imali samo karton i gips, iako bi u današnjim dolarima budžet ovog filma iznosio neverovatnih 300 miliona dolara!
Sa svežim iskustvom gledanja HBO-ove serije Rome u kojoj je sve dato kako se i zapravo desilo, moram da vam kažem da ni događaji u Cleopatri nisu nešto naročito nepodnošljivo umiveni. Uprkos tome što Elizabeth Taylor nije lišila svoju Kleopatru nošenja špicastih grudnjaka koji su bili hit tih godina, u jednoj sceni (masaže) njeno bujno telo otkriva nam se u dostupnijoj raskoši nego što bi to ijedna današnja holivudska diva dopustila. Pa čak ni u “kontroverznoj kablovskoj TV seriji”, a nekmoli u projektu koji vredi koliko i heroinski biznis na Kosovu.
Elizabeth Taylor, čija mi je filmografija slabo poznata (upravo radim na tome) zaista pleni kao Kleopatra i prava je nepravda da nije ni nominovana za Oskara te (1963.) godine! U prvom delu filma “pod Cezarom” (u šugardedijastom tumačenju Rexa Harrisona) ona je igra kao razmaženu buržujčicu koja lukavošću uspeva da dobije sve što poželi, a u drugom delu, “pod Antonijem” (podbuli Richard Burton), ona se podjednako (ne)moćno nosi sa svojom ambicioznom, strastvenom i ljubomornom prirodom, koliko i sa fatalnom privlačnošću Antonijevog pobedničkog, ali i preosetljivog ega. A sa današnjom pameti čini mi se da je slično funkcionisala i veza koju je Elizabeth započela sa Richardom nakon ovog filma, pa tako filmskiji-da-filmskiji-ne-može-biti kraj Antonija i Kleopatre, i dalje uspešno doprinosi romantizovanju mita o Riču i Liz.
Što se samog filma tiče, pa ako ste gledali bilo koji epski spektakl napravljen pre ili posle 1963. njegovi (verovatno) najtipičniji momenti viđeni su u Cleopatri. (Priobalna) Aleksandrija je, trivija kaže, tri puta građena, u masovkama se ljudima broja ne zna, a čuveni trijumfalni ulazak Kleopatre u Rim (koji traje, bratbratu, jedno deset minuta) koreografski više ne izgleda nešto impresivno, ali kao “parče filma” njegova monumentalnost nema parnjaka u filmskoj istoriji.
Trijumf režije Josepha L. Mankiewicza, iz današnjeg ugla, najočigledniji je u savršenom balansu (iako ova verzija filma traje dva sata manje nego što je on planirao) melodrame, političke drame, istorijskog i ratnog (“sandale & mač”) spektakla, gde je svakom elementu data prava doza vremena na platnu, što možda umanjuje Mankiewiczevo autorstvo, ali ne i njegov talenat. Cleopatra, baš kao i ona sama, predstavlja sudar dva principa- demokratskog i diktatorskog, gde su oba, paradoksalno potkovana i ambicijom da se po svaku cenu vlada, ali i onom da se svet učini boljim, prosvećenijim mestom za život. Kleopatra, koja zastupa “načelo individualnog” je u epicentru ovog drugog i u sebe je usisala i Cezara i Antonija, dok se s druge strane nalaze Oktavijan i rimski parlament.
Rekontekstualizovano u ondašnju političku epohu nije baš najjasnije koje carstvo predstavlja Amerika. Jer Cleopatra jasno prikazuje da demokratija i individualnost ne funkcionišu baš najbolje.
No, kako god, ovaj film treba svakako pogledati zato što ovakve filmove ljudi više ne prave. Kompjuteri možda.
http://www.youtube.com/watch?v=on2kC0DqORU
ReplyDelete