WILD AT HEART

(Već) 19 godina kasnije










Lynch i ja smo se nekada sjajno razumeli. Te 89., 90., pa i koju godinu kasnije, Twin Peaks, Blue Velvet, Wild At Heart, Fire Walk With Me, ma, samo daj!... Sve sam voleo, sve sam razumeo. Eraserhead?! Uz doručak! Veliko čelo i deformisane bebe (beše?!), sve je to san koji svi mi sanjamo, zar ne? Ako nam je stalo do umetnosti. Miris zla i miris nasilja. Badalamentibadalamentibadalamenti. Jel neko konačno digao spomenik tom čoveku? Božanstvena Julee Cruise. I dan danas vrtim taj Floating Into The Night i sećam se i tužan sam i sećam se i magija je ista. Ali, filmovi Davida Lyncha nisu.

Gledao sam skoro Blue Velvet (možda sam vam i spominjao?). Hezusa mi, umro sam od dosade jedva dočekavši kraj. Razumeo sam manje nego kad sam ga prvi (i drugi, i, verovatno, treći) put gledao. Kad sam bio razumeo (skoro) sve. Uplašen, odmah sam pustio NAJBOLJIFILMSVIHVREMENA, Elephant Man, i ništa se nije promenilo- veliki film i velike suze i veliki čovek (kao slon!). Odlučio sam da napravim pauzu od Lyncha (da nečačkam mečku sa kladom u ruci) da bih tek juče odlučio da ponovo (po treći put) odgledam Wild At Heart.


Jel znate o čemu se u tom filmu radi? Svakih pet minuta pali se šibica ili na neki drugi način gori vatra u kadru. Pre ili posle te scene, Sailor (Nicolas Cage) i Lulu (Laura Stern) strasno vode ljubav. Pre ili posle toga, Lulina majka ima napade ludila tokom kojih očajava što Sailor još uvek nije mrtav. Pre ili posle toga, neki ljudi, koji su deo Lynchove „paklene kolibe“ orgijaju pred kamerama i planiraju Sailorovu (naručenu) smrt. Neke od njih sretnemo samo jednom (Mr Reindeer), a neke, nažalost, viđamo u više navrata (Santos). Najstrašnija scena u filmu je close-up William Dafoeovih zuba.

A ovaj put sam baš primetio (nešto što sam već bio zaboravio), a to je da Wild At Heart pokušava da bude parafraza/midsamersdrim/ reciklaža filma Wizard Of Oz. Lulu je i Dorothy i Toto, Sailor tokom filma biva i Lav, i Limeni čovek i Strašilo (postaje „čovek“, gettit?!), Lulina majka je zla veštica (koja nestane kada Lulu na njenu sliku prospe viski sa ledom), svi ostali su zle veštice, a Laura Palmer se pojavljuje kao dobra veštica na kraju. Ceo film počinje neplaniranim tornadom koji Sailora i Lulu odvodi na put na kome ostaju skoro osam godina. Ali se na kraju vraćaju kući, a Sailor nam peva Love Me Tender.

WTF?! WTF?!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! WTF???????????!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!



Slažem se, neke stvari su i dalje neprejebive i neprejebivo Lynchovske. Niko ne bi mogao da prikaže zaljubljeni par kako đuska uz death metal bend, čija svirka biva prekinuta da bi Sailor svojoj Lulu otpevao jednog Elvisa uz pratnju tog istog benda. O galeriji likova koje možete sresti samo u Lynchovim snovima ne želim ni da govorim. Dobro, hoću. Onaj čikica koji govori piskavo/ ubrzano u baru u kome svira džez bend je brilijantan. Ukrštanje muzike i slike je supermoćno. Scenografija, kostimi, fotografija... sve twinpeaksovski Lynchovsko. Ali...

Kako vreme odmiče, shvatam da volim samo tri Lynchova filma, onako baaaš stvarno: NAJBOLJIFILMSVIHVREMENA, Fire Walk With Me i Straight Story. Za sve ostale lagano mi postaje jasno da su previše style=substance. A to na drugo gledanje postaje neviđeno zamorno. Naročito kad stignete do Inland Empire.