30 July 2009

CRY OF THE OWL

Jedan od najboljih filmova koje ćete ove godine moći da pogledate. Odgovorno tvrdim








Nisam čitao roman Patricie Highsmith. Nisam ni znao da je ona autorka romana Talented Mr Ripley po kome je Minghella snimio onaj film. Ali mi je nešto govorilo da Patricia više nije sa nama, iako je radnja ovog filma smeštena u današnje vreme. Nešto je u ideji bilo vrlo oldskool. A ako imdb.com ne laže Nemci su ovaj roman TV-ekranizovali iste godine (1987.) kada je i Chabrol na kino-platna izabacio svoju verziju. Na radost, ove verzije, Jamie-ja Thravesa, a na žalost objektivnosti ove recenzije, ja nisam gledao ni jednu od prethodnih verzija. Ali, ova je genijalna.

Prvo, dobar film je onaj u kome se radnja opire vašim očekivanjima. Odličan je onaj u kome ono što se dešava prevazilazi vaša očekivanja. Ali, genijalan je onaj koji tu vrstu užasno udobne nelagode uspeva da sprovede do samog kraja.

Cry Of The Owl počinje tako što vidimo simpatičnog Roberta Forrestera (u vanserijskoj interpretaciji Paddy-ja Consedinea) kako se iz noći prikrada jednoj kući u šumi i posmatra Jenny (Julia Styles) kako pere sudove i sprema večeru. Taj prizor ga umiruje i ispunjava radošću. Ono što paralelno sa tim saznajemo jeste da Robert prolazi kroz vrlo neprijatan razvod. Do ovog trenutka, na pragu smo da gledanje svedemo na buljenje, jer nas zapljuskuje neprijatan osećaj da smo u prisustvu „još jednog“ videoklubovskog „hita“.





Jedne večeri, Jenny primećuje Roberta, poziva ga u svoju kuću i onakopravoniotkuda ispriča mu priču o prijatelju svog oca koji je prenoćio u njihovoj kući kad je ona bila mala. Ona je verovala da je očev prijatelj zapravo „smrt“, što se ispostavilo kao „tačno“ par dana kasnije- nakon njegovog odlaska iz kuće, njen mali brat se razboleo i umro. Od tada Jenny veruje u sudbinu, da ništa nije slučajno i taj momenat otvara prostor za građenje vrlo, vrlo, vrlo neobičnog odnosa između njih dvoje, odnosa za koji vam se stalno čini kao da je „nešto što ste već hiljadu puta videli“, samo kad stvari ne bi u poslednjem trenutku promenile planirani tok...

Vrlina Thravesove režije je u tome što je potpuno odustao od topljenja romana u kalup klasičnog trilera koji bi različitim malverzacijima žanrovske postavke pravio saspens i intrigirao Šerloka u nama. On je svoju verziju osmislio kao čitanje knjige. Dao joj je širinu, pustio je likove da zauzimaju prostor bez neke naročite funkcionalnosti za radnju, a naročito za njen krimi-deo. Cry Of The Owl, kroz priču o ljubavnim zaverama sa krvavim krajem, zapravo, skoro Coenovski cinično, ilustruje koliko je život blesavo... poguban?

Od trenutka koji je za njega predstavljao ultimativnu „sliku dolčevite“ Thraves vodi sirotog Roberta do finala u kome on, stojeći na istom mestu kao nekad Jenny, predstavlja najnesrećniju osobu na svetu, pa i samu (tužnu) smrt, ako hoćete. Defanzivna, blago ironična interpretacija ovog lika od strane Consedinea doprinela je tome da „serija nesrećnih događaja“ kojoj je on uzročnik (a da sam ne uspeva da shvati zašto, iako pokušava....) podigne Cry of The Owl na ravan arhetipske tragedije u kojoj je uvek najstrašnija stvar, u suštini, to što junak oseća da je samo pion u božijim rukama.





Međutim, Thraves u svom „crnom rezimeu“ ne ostaje samo na metafizičkim platformama, već pokazuje kako nesrećna zaljubljenost (a svi likovi u filmu su emocionalno ranjeni), kako ni ljubav sama nije lek za bolje sutra, lek koji može pobediti sve. Što je možda još i neprijatnije saznanje od onoga da je život ono što se dešava dok drugi umiru oko vas.


I, treće, i nimalo nebitno, Thraves nije zaboravio humor. Kompanija u kojoj radi, njegova bivša žena Nickie, dvojica detektiva koji rade na njegovom slučaju, policajci koji ga čuvaju, svi po malo provociraju ozbiljnu, nadobudnu atmosferu koja se svim silama nadvila oko dogođenih dogođaja i koja bi, inače, stropoštala ovaj film međ’ slične filmove koji su zarad ambicije da proniknu duboko u život zaboravili da je život i ono na šta muve sleću. Thraves nije. Junaci njegovog filma nikada ne prestaju da budu „mali ljudi“. Zbog čega ni njihov život ne poraste.

Poraste samo naša strepnja da je groteskno možda samo najčešći životni modus operandi.

selektah: 9 plus plus plus/ 10


NB Moram da iskoristim ovu priliku da se (još jednom) zahvalim Bokiju Đokoviću na tipu za ovaj i još jedan film (o kome ćete čitati za koji dan). Ako vas zanimaju stripovi o tenisu ili vam trebaju časovi stripa... Boki je tu.
www.beliput.rs





2 comments:

  1. this better be good! or else...

    ReplyDelete
  2. zaista dobar!

    ReplyDelete