EXIT 2009

Drugi dan


Drugi dan uopšte nije bio loš.


O FUCKED UP



Fucked Up su kvintet iz Toronta koji žari i praši nasleđem hardkora, nojza i grandža. Otprilike tamo gde su Sonic Youth stali, a Mudhoney i Fugazi počeli krajem osamdesetih.
Prva stvar koja vam privlači pažnju kada ih vidite jeste neko detence na gitari koje izgleda kao foto-kopija mladog Kurta koje „ladnije od leda“ proživljava najlepše dane svog života.
Ono-što-bi-trebalo-da-bude prva stvar koja vam privlači pažnju, u trenutku kada ja stižem na njihov nastup, već je sišlo na scene i grli se i ljubi se i urla zajedno sa malobrojnim fanovima u prvom redu. Govorim naravno o jednoj od najpopularnijih indi-pojava poslednjih godina, dvesta kila teškom i abnormalno dlakavom frontmenu Fucked Up, "Pink Eyes-u", čije je razbijeno čelo, skidanje do pojasa (i više od toga) i „zajednički nastup“ sa publikom postalo nešto što, inače, ovaj, muzički ni po čemu poseban, bend, čini prvorazrednom koncertnom atrakcijom.
U tom smislu, ni večeras nisu pobacili. Dok je „Brady Fucked Up Family“ prašila na sceni (klinja, još dvojica gitarista, bubnjar i tetka-basistkinja), "Pink Eyes" je urlao u mikrofon, jer "Pink Eyes" to radi.
Melodija nema ili ih u svakom slučaju ozbiljno manjka, što malo otežava uživanje, osim ako niste fan.
Ali energija i karizma su sve to nadomestili.


O MANIC STREET PREACHERS




Preachersi su bili naše odrastanje i ulazak u zrelo doba. Prvi „naš“ bend koji je pretendovao na nešto više od muzike. Na politiku, etiku, estetiku i što je za nas bilo najbitnije- stav.
Tek ovih dana shvatam da su MSP sve što su „zastupali“ prvim albumom prodali na drugom, sve ono što su „stekli“ sa drugim izgubili su sa trećim albumom, a sve ono što su „ekstremizovali“ na trećem nestalo je sa četvrtim albumom itd... I toliko o stavu.
Večeras su Preachersi pred nas izašli dobre volje (Wire kao član Duran Duran, Bradfield kao član Van Gogha, bubnjar jedva i da se video), i oni nahranjeni pričama da je Exit najbolji festival u Evropi.
Uvodna Motorcycle Emptiness ni rokerskijim aranžmanom, ni Bradfieldovom izbedbom nije obećavala neki provod, ali bend je sa svakom sledećom pesmom uspevao da kreira nešto što se zove „rok koncertom“. Pevanje je bilo sve sigurnije, snažnije i srčanije, požrtvovanost na sceni jeste bila profesionalna, ali je u isto vreme bila kamuflirana spontanošću i energijom, a Bradfield je okupljenu ekipu „kupio“ akustičnom solo-izvedbom Bacharachove Raindrops Keep Falling On My Head baš u trenutku kada je nad Exitom počela da pada kiša.
Moj neočekivani favorit bila je vrlo vedra izvedba Ocean Spray (sve sa saksofonom koji je odradio bivši član neprežaljenih Rockingbirds), zatim ne-euforična Everything Must Go i apsolutni i isto toliko neočekivani hajlajt večeri- You Love Us, koja uživo kida!
Set je predstavljao manje-više grejtest hits listu sa par pesama sa novog albuma Journal For Plague Lovers i skoro svima je dočarao zašto su Manic Street Preachers fenomenalni uživo, iako se, u suštini, tu ništa posebno ne dešava. Ali, spontanost i srce na pravom mestu nemaju premca.


O LAŽNIM KORN

Vraćamo se Maša i ja iz Food korta (palačinke jesu od srca, ali evrokrem je katran) i čujemo da na glavnoj sceni roka neki rep-metal sve u šest, čak i pevanje liči na Korn. Nema baš puno ljudi, na sceni svi kratko ošišani i ni jedan ne liči na Jonathana Davisa. Nema čak ni trejdmark srebrnog mikrofona u obliku izuvijane motke. Ali liči na Korn. I tu ja i Maša krenemo da konspiriramo kakva je prevara u toku. Posle smo u Pressu, na putu za Tanz arenu, čuli da su to bili Overdrive.


O VLADI JANJIĆU I GORDANU PAUNOVIĆU



Bluz. Brothers. 3000.
+
Kiša koja baš pada.
+
Polugole Britanke.
_____________________
= Serbia Sounds Global, brate!!!

O KORN

Korn su bend za Mejnstejdž. Ma šta vi mislili o njima.
Prvo počinje sempl nekih superdistorziranih glasova koji poju. Zatim dolazi bubnjar koji obožava da baca palice u vazduh između udaraca (baš da ih baca!). A udarci zakivaju.
Zatim izleću basista i gitarista.
Kukuruz raste.
Dolazi i Jonathan, u aljinčetu i crnoj majici na bretele. Aaaaarrgghhhhh!
Slipknot su bolji. Ali ni Korn nisu loši.
Već druga pesma je moja omiljena njihova, Did My Time (iz drugog, nesretnog Tomb Rider-a). Srce mi je puno. Zamišljam kako li je tek onima koji imaju manje od dvadeset godina. Oni imaju moć dok slušaju Korn. I tome Korn služe, ako mene pitate.
Kiša neumorno pada, bend je disciplinovan, profesionalan i možda previše hladan (uprkos imidžu). Nema komunikacije sa publikom. Nema- „čuli smo za vaš festival dok smo duvali sa Cypress Hillom“... Nema. Ima samo Aaaaaaaaaarghhhhhhh, dredovi gore- dredovi dole..., audio-klanica, energija puta masa...
Rekao bih da nema ravnodušnih. Ali meni je dvadeset minuta dosta.

Kiša i dalje pada.
A ovako je izgledao drugi dan. U prvim satima trećeg.