EXIT 2009

Dan prvi


Ne znam koliko sam vam ja baš pouzdana osoba za pisanje o Exit-u s obzirom da sam ne poštujem ono što bih vama i Exitu savetovao, a to je da se manete Mejnstejdža i da prestanete da u najvećoj meri sudite o festivalu prema zvezdama izređanim na toj sceni.

Već tri (a možda i više) godine unazad Maša i ja ulazimo na Exit sa bočnog ulaza, preko brda stižemo do leve strane Mejnstejdža i tamo ostajemo veći deo noći. Jedina pomeranja su nam ka Press centru (iza glavne bine) i Food kortu (sve lepi posrbljeni nazivi). I to nam je dosta. I to nam nije dosta.


O JUBILEJU

Ne znam da li je bilo „obraćanja“ na čuvenoj Terasi povodom Jubileja. Ako jeste- to ionako nije namenjeno ljudima koji dolaze na Exit, već onim drugima koji narodne pare preusmeravaju ka njegovom održavanju.
Bilo je vatrometa. Imbecilna zabava, kao i svaki put do sada. Niko od izvođača na glavnoj sceni (tokom prve večeri) nije nam čestitao jubilej. Znači da ni njima nije rečeno. Znači da sve protiče u „radnoj atmosferi“.


O LILY ALLEN



Lily Allen je lutka. Dražesna, preslatka, blesava lutkica. Pop diva. Nažalost, samo deo rečenog bio je vidljiv publici koja je prisustvovala njenom nastupu.
Mejnstejdž scena je preogromna za nju. Njene pesme, a, bogami, ni njen vokal nemaju snagu da se ponesu sa tolikim prostorom i toliko ljudi. Na stranu što je sama Lily potpuno nezainteresovana da nastup i setlistu osmisli tako da proba da „koncertno profunkcioniše“. Kao i svi lenji talenti i ona se izvlači na šarm.
Njen bend (u rok sastavu + klavijature) prati je nedovoljno harizmatično što njoj samo pomaže da se ne trudi previše, a prenemaže više nego što bi trebalo.
Baladni momenti koji njen glas stavljaju na test svakako nam nisu trebali, ne zato što Lily ne ume da peva, već zato što njena krhka (i superseksi) pojava, baš kao i njen glas ne može jako. Može slatko. Može superslatko. Ali ne može jako.
Baš zato je u kombinaciji sa eksplozivnijim aranžmanima (kao u „Nightingale miksu“ Not Fair na kraju koncerta) i Lily dobila malo na snazi pa smo za tih par minuta videli šta bi sve Lily mogla.
Da je sve bilo na nekoj manjoj sceni u intimnijoj atmosferi mislim da ne bi imali razloga da se žalimo.
Ja se ne žalim. Ja žalim. Ima razlike.


O ROOTS MANUVI

Njegov izbor za Mejnstejdž može da bude paradigmatičan za problematičnu anglofiliju koja se nekoliko godina unazad širi sa ove scene (otprilike od kada su i engleski tinejdžeri pokazali interesovanje za našu pivsku meku). Prve noći festivala imali smo troje izvođača koji su po mnogo čemu „tipično britanski“, čiji je uspeh dvotrećinski vezan za Britaniju (još je Lily i „najinternacionalnija“) i čije „prisustvo“ u Srbiji je diskutabilno vezano za ljude i medije koji možda pretenduju da budu „kulturne sudije“ (majself inkludid) u svojoj sredini, ali nisu „većina“ unutar Exit publike tj unutar Exit publike koja dolazi iz Srbije (i bliže okoline).
Lako je meni da u svojoj emisiji slušaocima guram burgiju u uvo, moja „namena“ je jasna. Nisam siguran da je Exitu pametno, kao ni da ima pravo da tako usko ili iz tako „uskih“ pobuda (kao što su strani gosti) profiliše svoj program, pa čak i ako to pravda „interesima opšte kulture“.

Roots Manuvu sam prvi put gledao uživo na Szigetu. I nije bio loš. Ne sećam se da li je tamo imao bend ili je kao i kod nas došao u „soundsystem“ varijanti, ali sam siguran da to možda nije najbolji izbor za „prajmtajm“ večeri (22.30-24.00).
Njegov hip hop jes autističan, uprkos tome što će neki spomenuti njegove impresivne tiraže (samo u Britaniji i samo za žanr), a tek u ovoj varijanti (dva emsija, dva didžeja) to jednostavno nije „masa“ koja pritiskom na jedan tas lansira onaj drugi (publiku) u visinu. Čak nema ni ravnoteže. Osim ako ne merite dosadu sa jedne i druge strane scene.


O ARCTIC MONKEYS

Iako mi je nekoliko njihovih pesama prilično drago, nisam uspostavio vezu sa njima. Mislim da oni pripadaju onoj tradiciji engleskih bendova (Kinks, The Jam) koja je uprkos internacionalnom uspehu ostala „većinski britanska“ ili zanimljiva samo muzičkim anglofilima. A ne mislim ni da je pravi put za razbijanje tog „oklopa“ druženje sa Josh Hommeom (iz Queens Of The Stone Age) koji će na novom albumu (Humbug) biti ko-producent.
Njihov nastup je po svim merilima bio uspešan. Ili takonešto. Bend je dovoljno energičan da u posleponoćnom nastupu „indžektuje“ (morao sam...) dovoljno goriva u motor publike da se ova „pokrene“. Hitovi deluju eksplozivno iako se lider Alex Turner u više navrata žalio na umor i pospanost. Kako nam je gostujuća Trudnjača mudro napomenula- kičma ovog benda je bubnjar koji vanredno radi posao, a čini mi se i sasvim pogoduje novim Turnerovim prog-rok interesovanjima.
Koncert u poslednjoj petini kolabira, jer tempo pesama postaje previše ujednačen setom razblaženih, „atmosferičnih“ pesama, čije finale predstavlja izvođenje (inače sjajne, večeras umorne“) pesme 505.
Meni je njihov nastup bio smrtno dosadan, iako sam ga posmatrao sa VIP terase (prvi put za ovih deset godina sam tu, so no fuckin comments!), gde je zvuk, baš kao i pogled, prilično... udoban? Mislim da veliki bend uživo mora da prenese snagu svojih pesama čak i onima koji su površno ili nimalo zainteresovani za njihovu muziku. Najbolji primer: Sonic Youth. Sonic Youth melju. Arctic Monkeys sviraju.

O TOME ŠTA BI SE MOGLO (NE, NIKO ME NIŠTA NIJE PITAO...)

- Exit bi mogao/ trebalo/ „bilo bi lepo“ da u prostor Tvrđave unese mnogo više ne-muzičke zabave. Ali ne da je koncentriše u jedan prostor (kao ekskjuz, bogu iza nogu), već da je ravnomerno rasporedi kao prateći program svih programa. Cirkusi, fliperi, bilijari, fudbali na vodi, bandži džamping, joga šatori (deo ovih stvari video sam na Szigetu, pa kopipejstujem)... A da ne govorim o tome da Tvrđava, za razliku od mnogih „bezličnih“ prostora na kojima se održavaju slični festivali pogoduje „separe-izaciji“ prostora i osmišljavanju „hiljadu zabava za jednu noć“.
Čini mi se da bi tako nešto ublažilo „prosvetiteljski“ osećaj koji dopire sa glavne scene (a možda i ostalih), a možda bi kolateralno dovelo do toga da na festival dolazimo neopterećeni time da „imamo priliku“ da vidimo neke bendove, već da je sve to umiksovano u kolač koji nam se nudi, bez obzira na parče koje nam je zapalo.
Možda nekima od vas to već sada tako izgleda. Meni ne. Izvinite/ sorry.
Bonus momenat takve intervencije bio bi i da se korpus bendova koji dolaze na Exit zgusne na manje scena, čime bi privodno lajnap delovao snažnije, a snaga festivala ne bi se dezintegrisala u još uvek neotpisanoj ideji „za svakog po nešto... negde na festivalu!“
- ako je Kokafakinkola najbolje gazirano piće koje nam se nudi u Srbijici, onda neko u Kokafakinkoli treba/ morao bi da dobije otkaz što tog pića nema na „najboljem festivalu u Evropi“. Koji god da je razlog za to! Ako su „bezalkoholni mladi“ = gazirana pića, onda je neoprostivo da nam jedini izbor budu sokići od jabuke i pomorandže (gdžnj kvaliteta i ukusa!!!) ili fakin Jazak voda!
- Jazak voda sucks! Ili da parafraziram Crnjanskog- „Dajte mi Jazak vode da operem noge!“. Hoću da kažem, čak i najveći (vojvođanski) patriota morao bi da dozvoli izbor. Bez obzira na sponzorske pakete. Dajte nam najbolje, ako želite da imamo najbolji provod, zar ne?
- Fakin tokeni su fakin smor i trebalo bi gurati jedan po jedan u dupe onome koji ih je smislio. Ne znam kako to- da odem po piće može biti jednostavnija (brža, lakša, efektinija) radnja od toga da prvo moram da odem da nabavim fakin tokene, a tek onda da odem da kupim piće. Svi (mi) koji su proveli najlepše sate festivala čekićajući ispred token-štandova (a ponekad ih nije ni bilo na nekima od njih) reći će vam da je sa parama lepše. Bez obzira što organizatorima i sponzorima to može izgledati drugačije. Ako nam želite najbolje, omogućite nam najbolje, zar ne?
- Mislio sam da ne privatizujem ovaj pregled Exita, ali kad sam se već razmaštao o tome šta bi sve moglo, spomenuću i raspodelu Press akreditacija. Iste, istina, jesu dostupne nekoliko dana u susret festivalu i mi, novinarska stoka, mogli bi da ih relativno lako i brzo pribavimo na vreme. Ali, a to su godine uzajamne saradnje pokazale, i mi i Exit znamo da će najveća navala na Press biti par sati pre početka prve večeri, pa bi zato oni mogli da otvore više, a ne jedan jebeno jedini štand za podelu istih. Mi se nećemo promeniti!!! I gunđaćemo. I sebi i vama napravićemo loš vajb pre nego što bilo šta počne. A mi smo vaše ogledalo, pa bi bilo lepo da vidite koliko ste lepi u njemu, zar ne?
I zaista ne morate da mi se već treću godinu za redom izvinjavate što nemate više trakica za press, jer ja ih već treću godinu ne očekujem, ali kad ih vi spomenete, ja tek onda shvatima da ih (OPET!!!) nemate. Kao da su jebene trakice bitne. Organizator ionako jasno kaže da nije dužan da izgubljenu akreditaciju nadoknadi.
- Na kraju, iako će to pametnim ljudima izgledati nepotrebno, moram da napomenem da su sve ove „sitnice“ o kojima ja kao-zakeram skoro polovina mog/ vašeg vremena na festivalu. Nešto što će lako moguće da vam popravi ili pokvari raspoloženje brže i lakše od bilo kog nastupača na bilo kojoj od scena. A pretpostavljam da će čak i oni kritični tekstovi prema jubilarnom Exitu držati da spominjanje tako nečega nije bitno.

I tako je izgledao dan prvi. Sutradan.