Treći dan je bio subota. A to ima svojih mana. I skoro nimalo prednosti.
O PATTI SMITH
Čitao sam malo pre prikaz Pattinog nastupa u Skoplju jednog renomiranog audiofila (tekst u prvom komentaru posto link na sajt gde je postavljen nije moguć) koji je, rekao bih po setlisti, bio dosta sličan ovom egzitaškom. Ne kačim ga objektivnosti u sudu radi, već zato što cenim entuzijazam.
Moj doživljaj Patti Smith nema nikakve veze sa njegovim. Možda zato što je i moj odnos prema Patti prilično površan i uprkos brojnim sugestijama da je njen doprinos modernom (indi) rokenrolu ogroman, ja ga iskreno ne osećam. I samim tim, iskreno ne priznajem. A naročito u onoj meri u kojoj bi se to od mene očekivalo.
Patti Smith na sceni izgleda kao Diane Keaton koja pokušava da nam dočara kako bi (po njenoj zamisli) na sceni trebalo da se ponaša rokerka od 60ak godina. Prizor je nažalost bliži „navarenoj“ soker-kevi, nego rok bogovima. Skakutanje, kikice, rok gestovi koji pripadaju rok istoriji, blesavost... Nema folirancije. Ali to nije ta poza.
Patti Smith je muzejska postavka. Njen nastup reprint je doba i konteksta iz koga je ona potekla. Sva sreća pa je i glas podjednako moćan i neokrnjen. Ali meni ne polazi za rukom da bilo šta iz njenog nastupa povežem sa godinom u kojoj smo. Čak i za posvetu Michaelu Jacksonu (frik-epik Beneath the Southern Cross) mi nije jasno u kojoj meri je ironična ili gorko iskrena. Nekako bih voleo da je ovo prvo, ali sve ostalo mi govori da je ovo drugo.
I kada pri kraju nastupa pesme počnu da bivaju proširene porukama u kojima nam se poručuje da se borimo za svoju slobodu, da ona jedino ima smisla... Meni je postalo malo tužno. Ne zato što te poruke manjkaju iskrenošću ili zato što su one same po sebi smešne, već zato što one uopšte ne pripadaju dobu u kome živimo. One su foto-kopija prošlosti u kojima su bile izgovarane publici koja je u njima tražila i pronalazila smisao. Mi, danas, smo hiljadama gorkih dana nakon tog doba i one su za nas poput okačenog veša na kanapu. Nešto što će jači vetar da oduva.
O KRAFTWERK
Kraftwerk jesu jedan od pet najboljih bendova IKADA! U jednoj od mojih suludih analiza pop muzike svojevremeno sam tvrdio da bi se sva dobra muzika u poslednjih četrdeset godina mogla iskombinovati od samo četiri benda: Beach Boys (alternativne verzije albuma Smile), Silver Apples, Kraftwerk i Aphex Twin.
Ali, Kraftwerk uživo su sasvim druga priča.
Kao i u slučaju Patti Smith, kao i u slučaju njihovog tašmajdanskog koncerta, moje primedbe ostaju iste- to je jedna muzejska postavka, koja je za razliku od Patti, samo nešto inter-aktivnija, pa deluje kao "danas" umesto kao "juče".
Florian Schneider je otišao iz benda i umesto njega je došao neki mladi momak. Podjednako nepokretan i zalizan kao ova trojica za svojim audio-pultom (u nedostatku preciznijeg naziva). Njih četvorica stoje ispred tih svojih mašina, iza njih je videobim sa animacijama (čini mi se istim kao na Tašu) i... čuje se muzika.
Muzika je fenomealna. Kristalno jasna, lepa, puna kompjuterske duše, produkcijski nabudžena tako da ničim u 2009. ne para uši. Audio-dizajn je besprekoran. Naravno, ako nemate ništa protiv da gledate u zvuk, stojeći!
Koncept je ovde muzej. Četiri statična tipa ispred ekrana, pa čak i kad ih roboti zamene na kraju, sve je to (kol’ko?!) dvadeset-trideset godina staro. I barem deset bajato. Neću opet da se prepustim nefer maštanjima šta bi sve oni mogli, kad bi hteli, ali Kraftwerk su pored muzike i ideja i koncept. Ovo dvoje poslednjih ozbiljno je zaraslo u korov.
O MOBY-ju
Bio sam dosta nervozan na Moby-ju. I ma koliko to vama izgledalo kao profesiji neprimereno femkanje koje nikoga ne treba da zanima, ugođaj uživanja u koncertu, nažalost, je i ono što se dešava vama. A ne samo na sceni.
Prvo, bilo je milijardu fakin ljudi. Billy Idol više ne drži prvo mesto. Drugo, barem, polovina od njih pratila je koncert u pokretu. Treće, barem, trećina tih imala je nameru da prođe pored mene. Četvrto, uopšte nije kul kada, čak i ako ste najviši u gomili, skoro ništa ne možete da vidite od mora povađenih telefona i aparata koji snimaju buduće YouTube restlove. OK, ovo je prenemaganje, ali dočaravam vam atmosferu.
Moby na scenu dolazi u bend formatu (violinistkinja, klavijature, bubnjevi, she-blonde-on-bass, dve pevaljke (jedna bela, jedna crna) i on na gitari), tako da je nastup sasvim prijao ideji Subotnjeg izlaska. Drugi je problem što je dinamika koncerta odgovarala lešu koga neko svakih pet minuta pokušava da reanimira snažnim elektrošokovima. Moby se svojski potrudio da ga boli dupe kako će sve to da nam prija (mislim, većini je prijalo, ali meni nije), pa je mislio ako nabaca hitova, prošeta kroz plus/minus faze i još nas časti verovatno najgorom obradom Walk On The Wild Side svih vremena da bi mi trebalo da ostanemo da klepećemo nanulama.
Sporije teme u osetno izmenjenim varijantama (Natural Blues) nisu bile loše, ali svaki pokušaj gospelizacije bio je katastrofalan, uprkos činjenici što Joy Malcolm ume da peva. Veselije teme uglavnom su se razmestile u prostor između krosover svirke kakvu bi očekivali od Fatboy Slima (Go, I Feel It, Body Rock) do Red Bullom nahranjenih Interpol (Lift Me Up, Why Does My Heart Feel So Sad), a Moby je neiscrpno pokušavao da nas ubedi da je od njegovog pevanja bolje samo njegovo sviranje gitare.
Iznenadile su me dve stvari. Prva, da je Moby toliko popularan u Srbijici. Druga, da ja njegovu muziku prilično gotivim. Možda ne baš i uživo.
I to je bio treći dan.
Pola dana kasnije, uz kafu, u rashlađenoj toplini svoga doma.
Za Skoplje sam pošao vođen željom da overim i svoj drugi album koji nije na prodaju, a najava da je bend ovom prilikom pojačan i Tom Verlainom, bila je najuzbudljiviji mogući začin na ostvarenje sna zvanog videti Patti Smith uživo. Prvi susret sa Skopljem protiče u nasumičnom lutanju po gradskom jezgru, često besciljnom prešpartavanju - uveren sam, jedinom pravom načinu da se upozna neki grad - fudbalskim rečnikom, početnom odmeravanju snaga. Knjižara ima malo, ali su sve jako dobre. Tri i Ikona su posebno zanimljive, a u potonjoj po vrlo pristojnoj ceni nalazim Just A Modern Rock Story. CD shopovi su takođe dobro snabdeveni, cene u svim oblastima života vrlo slične našim. Na ulicama puno ljudi, bašte kafea i restorana prepune. Centar je okupiran grozomornim zdanjem gradskog tržnog centra i generalno nesrećnom arhitekturom, ali se stvari u mnogome poboljšavaju kako se ide prema obodu grada.
ReplyDeleteKraj oko Univerzalne sale ima i lep urbani ambijent i dosta zelenila. Univerzalna sala je izgrađena nekoliko godina nakon zemljotresa i 1966. je zvanično počela sa radom. Spolja ne uliva poverenje, ali iznutra izgleda vrlo lepo, ima odličnu akustiku i - kao sto ću se kasnije u toku večeri uveriti - najbolje ozvučenje koje sam u zatvorenom prostoru čuo uživo.
Publika šarenolika - od original 75-era, do njihove dece - poseta odlična: pun parter i solidno popunjene tribine. U isto vreme, Santana je na gradskom stadionu i koliko god se radilo o 2 različita sveta, verovatno je generacijski gledano bilo ljudi koji su večeras morali da naprave izbor.
Prvi taktovi Redondo Beach me potpuno slamaju, gubim se u suzama, veličini trenutka, neverici i oduševljenju. Jedna od najboljih stvari sa Trampin' je sledeća - My Blakean Year. Demoni obuzimaju Patti na Birdland, ali Verlaine tu izvodi svoj prvi egzorcizam za veče (sledeći dolazi na Are You Experienced?). Beneath The Southern Cross je na celom toku turneje posvećena Michael Jacksonu i tako je bilo i sinoć. Patti i Lenny akustičnim repeticijama odvode pesmu u tribalne vode (ko je rek'o freak-folk?), ostavljajući solo prostor za Verlainea. On sve vreme koncerta sedi i pogotovo na sporijim, meditativnijim stvarima (Ghost Dance, Wing, Peaceable Kingdom) dolazi do izražaja njegov prepoznatljiv zvuk. Višak kilograma, ali to je to lice, to je tih hiljadu vrištećih drozdova ("Tom plays guitar like a thousand bluebirds screaming" - P. Smith). Ne znam zašto Are You Experienced? nije mogla ovako da bude zabeležena i u studiju, jer je uživo simfonija sa fenomenalnim klarinetskim i gitarskim solom i specifičnom posvetom na jucerašnji dan rođenom Nikoli Tesli ("Oh, Nikola, you gave us the light! / you electrified us!"), fantastično povezivanje Tesline invencije i Hendriksovog provođenja iste kroz pojačalo. Free Money i Dancing Barefoot su bile, očekivano, raskravljujuće. Lenny Kaye je velika figura rock'n'rolla i jedan od onih gitarista za koga se zapitaš kako uspeva da sve zvuči tako lepo, lagano, jednostavno, prefinjeno. Ceo band je zapravo veoma sveden, bez ikakvih nepotrebnih izleta, bio to polu-reggae Redondo Beacha, shamanskih 10 minuta na Birdland ili punk eksplozija Rock'N'Roll Niggera, i to je ono sto ih je tad činilo , a što ih i danas čini punk bandom.
(nastavak)
ReplyDeleteBecause The Night mi je uvek bila nekakav eksces u njenoj karijeri. To očigledno nije njena originalna artikulacija, ali jeste poklon koji se ne odbija. Vremenom je Patti uspela da je načini svojom i uživo je veoma uzbudljiva, emotivna i puna rokerskog naboja. Za kraj, pesma koju baš svi znaju, raspada se u himničnom pevanju i sopstvenoj veličini.
Na bis jos i People Have The Power i Rock'N'Roll Nigger, ta otpadnička himna koja za mnoge od nas stvari postavlja na pravo mesto.
Nadam se da je neko od vas ipak otišao večeras na Djavu, jer su tako retki momenti kada nas poseti neko ovako vitalan, čiji odjek od pre 30 godina čujemo i danas na pločama mlad(j)ih autora, neko ko ni danas nije u prvom planu, ali čini da ovo govno od života bude makar malo podnošljivije oglašavajući se jednom u 3-4 godine, neko čiji je glas i dalje neiskvaren i važan. Trebalo je se pokloniti Verlaineu, čuti kako to radi Lenny Kaye i videti duh Kerouacovih lutanja, Whitmanove rečitosti, Baudelairove strasti, Morrisonovog ludila, otelotvorenom kroz jedinstveni umetnički senzibilitet ove dečke posle koje žene u RNR-u više nisu bile iste.
Patti i Lenny imaju po 62 godine, Jay Dee 57, pretpostavljam da je i Tony Shanahan u pedesetim. Vitalnost na sceni je neopisiva.
Na kraju krajeva, ispoštovana je negde i ta rokerska mitska komponenta, sve je zvučalo BAŠ ONAKO kako sam ja to čuo dok sam skakao po sobi, nosila je sako i DIY majicu, jebala je keve kome je trebalo, slavila je koga je trebalo, pljuvala po bini kad joj se pljuvalo, smejala se, dotakla mi ruku u prvom redu. Bila je punk, bila je pesnik, bila je gitarista, bila je klarinetista, bila je dama, bila je rock'n'roll zvezda.
Nezaboravno i neponovljivo, najbolji koncert koji sam gledao.
Set lista:
Redondo Beach
My Blakean Year
Birdland
Beneath The Southern Cross
Free Money
Ghost Dance
Are You Experienced?
Wing
Dancing Barefoot
Peaceable Kingdom
Because The Night
Gloria
People Have The Power
Babelogue / Rock'N'Roll Nigger
Copyright by Verbal
Amen. (odnosi se na vaš tekst, ovo gore nisam čitala)
ReplyDelete"u rashlađenoj toplini svoga doma" :-)))
ReplyDeleteI dalje tvrdim da je Cypress Hill opasna kokurencija Moby-ju po gužvi, a to se može reći i za Sex Pistols.
Kratwerk su zvučali sjajno, fenomenalno. Oni masivni zvučnici kao da su napravljeni da bi sa njih treštao Kraftwerk. Njihov nastup je toliko drugačiji od svih ostalih (WTF?). Ako ne računamo disk džokeje.
Sve im je oprošteno.
Meni je Moby-jev nastup bio prepun "oh no" trenutaka. Na primer, svaki drugi put kada se prihvati mikrofona... Smetalo mi je i njegovo drndanje gitare, koja zvuči načisto razliveno i suvišno. Meni on spada u red ljudi kao što su Timbalend-kao reper ili Bregović-kao pevač, ljudi koji vole da se trte, a mesto im je u pozadini, gde su odlični. On dosta šara po žanrovima, jbg. Malo se i trpelo.
Sjajan je bio (bend) na Porcelain i Disco Lies.
likin' likin'
ReplyDeletethat ice cream