Mogu da zamislim nekog supersupermodela kako poslednjih nedelja na svom iSuperPhoneMicroAppleBookNokiji naizmenično vrti nove albume Yeah Yeah Yeahs (It’s Blitz), The Gossip (Music For Men) i La Roux (ovaj o kome pišem), jer se dok sluša njihovu muziku oseća podjednako supersonično kao kad uroni u more sevajućih bliceva. Fuck, mogu čak i sebe da zamislim! Iako se u emo-centru sve tri grupe nalazi žena koja, spolja gledano, kak’dakažem, nema baš najreprezentativnije ženske atribute (duge kose, duge noge, vito telo, vel’ke sise, usne boje vina?), tako ni njihova muzika ne pretenduje da bude izraz tipične ženstvenosti ili ženskosti, već pre nastupa kao neki "catwalk za emocije". YYY, Gossip i La Roux traže publiku, to nije muzika intimnog trenutka, već javnog ponašanja, ponekad overdozirano emocionalna, ponekad dizajnerski ledena. La Roux su pri tome sasvim voljni da ožive androgenost ranog sint-popa i potpuno zanemare nijanse ljudskosti na račun bezgrešnosti sjajne, mekoplastificirane naslovnice.
Bend čine Ben Langmaid i Elly Jackson. Elly, čija je majka poznata britanska TV glumica Trudie Goodwin, verovatno od malena ima priliku da konzumira bitnost življenja po tabloidima, privlačnost superslave i generisanje sopstvene javne persone, kako za potrebe života sa celim svetom, tako i sa samim sobom. Elly to sve sigurno zna iako je njena mater batalila seriju koja ju je učinila slavnom zarad čeritizovanja po Nigeriji. Elly ne postoji. Ona izgleda. Sa robo-rokabilijem na glavi, obučena u autfite koji su nastali kloniranjem stvari koje su Duran Duran svojevremeno nosili, supermodelno bezizražajna, ona je potpuno i isključivo u funkciji muzike koju pravi. Htedoh reći- promoviše.
La Roux, di album, je kompilacija najvećih sint-pop hitova osamdesetih, tek tu i tamo nekim detaljem vezana za ovaj milenijum i projekte poput Felix Da Housecat, Sally Shapiro ili Basement Jaxx . Nekim, ali bitnim detaljem. Singlove (Quicksand, In It For The Kill, Bulletproof), nadam se, već znate. Ostatak materijala ničim ne remeti industrijsku misiju da na tržište izbaci britansku verziju (protivtežu, bolje rečeno) Lady Gagi, koja, kako je i očekivati od britanskih izvođača, samo izgleda kao da nije namenjena mas-prodaji. Tigerlily je eksplozivni elektro-pop a la Gaga, sve sa vinsentprajsovskim monologom, koji, ovih dana, baš solidno omažira Jacksonovom Thriller-u. Baš kao i I’m Not Your Toy. Ili As If By Magic. Balada Cover My Eyes zvuči previše sterilno i njena gospel osnova, nažalost, ne uspeva da čačne naša srca kako je planirano. U Fascination, Elly vokalno malčice podivlja pa je opšti utisak da je kao osnov ove pesme itekako poslužio duo Yazoo i doprinos Alison Moyet. Što važi i za aktuelni singl Bulletproof. Pri kraju albuma tempo pada i oficijelno završava sa baladom koja zvuči kao dosta nesrećna produkcija pesme Fleetwood Mac. Nakon tišine, u vidu bonus pesme, stiže Growing Pains koja je 1/1 replika zvuka sa prvog albuma Depeche Mode.
Prednosti La Roux su ujedno i njihove najveće mane. Ellyin fenomenalno odogovarajući vokal za ovakvu vrstu muzike postepeno počinje da zamara svojim ograničenim mogućnostima, produkcija koja je vrlo efektna nadogradnja na sint-pop zvuk osamdesetih isto tako počinje da zvuči monotono pre svega zbog nedostatka ambicije da se pokuša nešto drugo. Hitovi će ostati upamćeni, baš kao što i mnogo puta do sada, albumi neće.
selektah: ***minus
No comments:
Post a Comment