Ništa nije strašnije od dece. I tu ne mislim samo na ovu običnu decu, već i na onu čija su lica bleda, čije oči sijaju u mrak, a razjapljene vilice izgledaju kao ždrelo vuka. Dok u njima čuči dimbuk (duša koja ga je poduvala na ulazu u raj, pa sad luta tamo-vamo i iz dosade seje užas). Jedno takvo derište ne da mira zgodnoj Jevrejki Casey, pa je ona prinuđena da zatraži pomoć od rabina-isterivača (koga pravoniotkuda igra Gary Oldman)... I ovo što sam rekao je najbolji način da vam ne otkrijem ništa, a da, ipak, naslutite o čemu se radi. Nažalost, neizdrž mi ne da sa vama ne podelim još dve stvari: 1) o nastanku i kraju sveta treba razmišljati kao o približavanju ogledalu (ak’ međ’ vama ima nekog ko iole naslućuje kakvom se fizikom bavim, nek’ nam svima pojasni u komentarima), 2) ako imate problema sa nečistim silama, stavite raširene makaze ispod jastuka, možda pomogne.
Nakon prve polovine (ovog prilično kratkog filma) imaćete utisak da se ovakva priča mogla rasplesti u nekoj od epizoda X-Files gde tmurna istorija (zli nacisti) i moderna tehnologija (zli naučnici) kumuju nečemu što nije toliko „natprirodno“ koliko „ne-prirodno“. S pojavom egzorcizma, nažalost- samo nama gledaocima, počinju da rastu ambicije da bi The Unborn mogao da se izokrene u nešto od šire i jezivije „metafizičke važnosti“. Međutim, činjenica da je ovaj film izašao iz Michael Bayove produkcione kuće Platinum Dunes koja se uglavnom specijalizovala za „vađenje duše“ klasicima horora (Texas Chainaw Massacre, Friday 13th, Amytiville Horror) glavni je razlog zašto se to ne desi. I (verovatno) zbog toga The Unborn radije (i efektnije) plaši u rafalima umesto da sporijim tempom gradi atmosferu i unosi jezu.
Ohrabrujući momenat je da se kao scenarista i reditelj pojavljuje David S. Goyer koji je što scenaristički, što rediteljski osmislio Blade franšizu, pa The Unborn ne manjka hebeno dobro osmišljenim „isek“ scenama (cenim da je „Azija“ bila direktna inspiracija), dok je imbecilnost marginalne, „nestrašne“ stvarnosti svedena na minimum. Opšti utisak je da film, uprkos osećaju „prvog“ i „drugog“ dela filma, poseduje zavidnu stilsku kompaktnost i usklađenost. Kao i da je za dobijene pare Goyer pokušao da napravi najbolju moguću stvar.
I kao što rekoh- deca su strašna. I to ne samo ona koja ne poseduju kinetičke moći i mogućnost da penetriraju tuđa tela i potom čine vrlo, vrlo đavolaste stvari...
selektah: 7minus / 10
No comments:
Post a Comment