Premijere: BRUNO

Das letzte politikal ünkorektness komedie de Herr Sascha Grey Cohen ist eine superbische zeitgeistung satire





BRUNO/ Brüno: Delicious Journeys Through America for the Purpose of Making Heterosexual Males Visibly Uncomfortable in the Presence of a Gay Foreigner in a Mesh T-Shirt

r. Larry Charles

selektah: 8plus / 10

Ja stvarno imam želudac da gledam razne stvari. Ali, moram da priznam, bilo je nekoliko momenata u Bruno-u tokom kojih sam polu-čkiljeći gledao kroz isprepletane prste, jer nisam mogao da poverujem da ono što sledi, a čemu se svaki perverzni delić moje ličnosti nada- upravo sledi! To vam je možda najbolja preporuka za ovaj film.


Pretpostavljam da će većina sudova o Bruno-o biti bazirana na poređenjima sa Borat-om, pa da prvo to rasčistimo. Bruno je: možda i bolji, definitivno filmskiji, manje pretenduje na dokumentarnost (lažnu ili stvarnu), dramaturški gledano radi se o skoro istom filmu i Sacha Baron Cohen je podjednako fascinantan u svom uživljavanju u oba lika.

Bruno je austrijski fešn voditelj vrlo popularnog šoua Funkyzeit u kome domaćin i gosti iz sveta mode tokom razgovora konstatuju i stvari poput one da je „autizam totalni hit“. On sebe doživljava kao drugog najvećeg austrijskog superstara nakon Hitlera. Nakon što njegov šou, baš kao i njegova persona i ljubavni život sa Filipincem Diesel-om, neslavno propadne nakon „gafa“ na Pradinoj reviji, Bruno je prinuđen da sa svojim asistentom Lutz-om koji ga obožava (odlični Šveđanin Gustaf Hammarsten), napusti Austriju i ode u Ameriku u potrazi za najbržim putem do slave.

To uključuje pronalaženje agenta koji je do sada radio sa holivudskim zvezdama, angažovanje fokus-grupa za svoj pilot šou za CBS, odabir dobrotvorne aktivnosti za svoje slobodno vreme (što ga vodi put Bliskog istoka), usvajanje malog crnčeta (odnosno zamenu iPoda za njega), pokušaj poheteroseksualjivanja i konačno- skakanje direktno u čeljusti homofobnog čudovišta. Namerno sam propustio detaljisanje über-ürnebesnih momenata, jer za uživanje u ovom filmu je najbolje da dođete što manje pripremljeni.

Dezavuisanje Cohenove komedije i njegovog komičarskog potencijala nikako ne bi trebalo da dolazi iz pravca „ma, sve je to namešteno“. Fora sa Bruno-om, baš kao i Borat-om jeste u tome što sve zaista izgleda toliko neverovatno (recimo, u ovom filmu gledamo majku koja je spremna da svoje petogodišnje dete da na liposukciju zarad njegovog angažmana u Brunovom šou), da je nemoguće poverovati u dokumentarnost materijala. Ali, zar nije baš u tome fora. Niko nikada ne može do kraja biti siguran.

Drugi bitan momenat je da za razliku od velikog broja skečeva u Borat-u, Bruno mnogo bolje funkcioniše kao satira na potrošačko i slave željno društvo. Čak i ako su odglumljeni, najbolji momenti ovog filma ništa ne gube od svoje razularene zabavnosti, dok oštrica njihove provokativnosti bez problema sitno secka homofobiju, lažni moral, „svete ljudske vrednosti“ i, praktično, sve ostalo što joj se nađe na putu. A za sve to vreme, Cohen, gotovo bez greške, demonstrira esenciju komičnog- nemati pardona ni za šta i ni prema kome. Jer oni što se smeju trebalo bi da razmišljaju o tome zašto se smeju. Ili ne.