Premijere: NARODNI NEPRIJATELJ

Skoro ništa novo i puno toga starog






NARODNI NEPRIJATELJ/ Public Enemies

r. Michael Mann

selektah: 5 / 10


Kada je stilizovani, „lafovski“ ugođaj sunčanog TV originala Miami Vice u svom rimejku zamenio krupnim zrnom, prljavom i sirovom stvarnošću drogom i seks trafikingom nagriženog Majamija i sve to propratio tako napadno snimljenim zvucima pucnjave da imate utisak da ste meta u streljani, znao sam šta Michael Mann radi i voleo sam to što radi.

Public Enemies soderbergovskim neo- (ili kvazi-, nikad ne znam šta je preciznije)dokumentarizmom ne pokušava da jedan mit sroza na „banalnu stvarnost“, ne pokušava ni da ga iz jednog mita prebaci u drugi, ne pokušava ni ga privatizuje... Iako bih radije napisao da ni ne znam šta zapravo pokušava, najverovatnije je da pokušava da ga instrumentalizuje za bolje razumevanje sadašnjosti, ali o toj ponižavajućoj nameri kasnije.

Nisam siguran ni da je Johnny Depp bio pravi izbor za Dillingera. U najavi ovog filma ja sam napisao da bih voleo da Johnny „skine“ Davida Bowiea za potrebe kreiranja lika čuvenog „Neprijatelja br.1“, a zapravo sam se nadao da će skinuti bilo koga. Međutim, Johnny je „utonuo“ u lik i kreirao nekoliko Dillingera usput. Jedan je prevejani i duhoviti gangster kakvih smo se nagledali, drugi je zaljubljeni sanjar ne toliko kolena udaljen od Juana DeMarca, a treći je "superstar" koji nam se otkriva na samom kraju filma, kada se njemu ravan Clark Gable pojavi na platnu, u filmu Manhattan Melodrama.




Iako mi je Christian Bale postao potpuno odvratan moram da priznam da je Mann od njegovog Melvina Purvisa napravio čoveka i on u nekoliko krupnih planova zaista izgleda moćno, kao čovek koji sam sa sobom nije odlučio ima li želudac za posao koji je odabrao, kao i za ljude sa kojima radi. Mann ga u priču uvodi kao lovca (lovina je Pretty Boy Floyd) čime je dat legitimitet samom činu, ali dalja hapšenja tražiće od Purvisa da poprimi obličje svoje lovine, jer je to jedini način da se ona uhvati. Prava je šteta što Mann nije malo više zavirio u život Dillingerovog „naličja“.

Veći deo Narodnog neprijatelja (ne znam zašto je kod nas jednina) promiče u gangsterskim jurnjavama, pucnjavama, pljačkama, časovima dokolice i zabave, zatvorskim danima kakve smo već puno puta videli. Povremeno Mannovo insistiranje na drmusanju kamere stvara neposredan, „dokumentaristički“ doživljaj sa događajima i tera nas da junacima duvamo u leđa, ali nekoinzistentnost u tom pristupu ostavlja utisak nemanja prave ideje kako da se stvarima pristupi.

Dve scene su genijalne. Prva kada Dillinger u trenutku kada mu je sva policijska sila za petama ušeta u čikašku policijsku stanicu i prošeta njome sve do detektiva koji bezuspešno tragaju za njim. Ta vrsta drskosti govori o njemu više od čitavog filma. Druga je, naravno, finale... OK, znate da su Dillingera ubili na kraju?! Mann ume sa sloumoušnom i muzikom, ume da konstruiše poeziju bolje nego dramu, ume da uhvati trenutak. I tih poslednjih par minuta su zaista magija.

Najveća zamerka ovom filmu trebalo bi, ipak, da dođe usled zaista neoriginalne poruke filma. Kroz pad Dillingera Mann se bavi pra-tipom današnjih terorista, dok kroz vozdizanje Hooverovog FBI-ja, dočarava i kako treba da izgleda i kako da se ponaša mašinerija (ili monstrum) koji s nečim takvim treba da se nosi. Stvar funkcioniše po principu „ako, onda...“. I malo razočarava što Mann jednom kada definiše taj odnos skreće s teme (i poruke) u melodramu i završava film na emocionalnoj, umesto na političkoj noti.

A ja mislim da množina u originalnom nazivu vrlo jasno aludira da problem nije samo na jednoj strani.

NB Pogledaću ponovo Miliusovog Dillinger-a, koga nisam gledao od fuckulteta, pa ću vam izupoređivati...