TV pomen Michaelu Jacksonu

(N)i po babu, (n)i po stričevima odn. da je Miroslav fakin Ilić umro bolje bi prošao (pu-pu, da zlo ne čuje!)



Bilo je dosadno, amaterski, jadno i samo me je ubedilo u mišljenju da u porodici Jackson nema mnogo divnih ljudi. Tačnije, da je poslednji među njima upravo otišao.

Dakle, dvanaest dana nakon smrti NAJVEĆE SVETSKE ZVEZDE (možemo da dodamo i) IKADA! za potrebe milijarde gledalaca sklepan je TV događaj u produkciji (novog Live Nation-a) kompanije AEG koja je trebalo da bude i organizator Michaelovih, zbog smrti neodržanih, 50 koncerata u Londonu. Koliko treba biti “zao u srcu” pa pretpostaviti da Jacksoni nisu časili časa da se brže bolje isprebijaju sa AEG-om za kintu koju im je Jacko ostao dužan. Budite strpljivi i za nedelju-dve ovaj memorijal sačekaće vas na DVD-iju sa prigodnim bonus fičrima za samo 199din na prvom kiosku do vas. Što je sve samo biznis i ne bi trebalo da nam smeta. Kad bi valjalo. Ali, pristojnost je ovde kriterijum.

Ne znam da li je ona hohštaplerka Diana Ross povezana na aparate za održavanje u životu, pa zaista nije mogla da stigne na sahranu čoveka koji ju je imenovao VP-starateljem svoje dece, ali teško mi je da poverujem da bi Jacko (čak i ako najnajgore mislite o njemu) imao bitnija posla nego da prisustvuje Dianinoj sahrani, da je ona, a nažalost nije, prva umrla. Isto važi i za Mandelu. No, kad je sve već tako krenulo, sa pisanom rečju, čini mi se da je AEG trebalo da razmisli da li im ovakav memorijal treba, naročito ako planiraju da godinama keširaju na Jacksonovoj zaostavštini. A planiraju.

Nakon toga došlo je do (ne)očekivanog prekida programa koji se potom nastavio naizmeničnim redom pesme i priče. Šou, pa i memorijalni, zaslužuje voditelja, jer pristojnost je ovde kriterijum. A ne da iz mraka nenajavljeno izranjaju i u njega uranjuju ljudi, po redosledu koji ni najdobronamerniji poštovaoci MJ-a ne mogu da utvrde. Tako su se izređali bivši mentori, popovi, politički sindikalci, košarkaši, iskreno sjebana Brooke Shields (uprkos tuzi skoro fatalno neduhovita)… Svi oni sećali su se Michaela kao umetnika, dobrotvora, roditelja, prijatelja i uglavnom su manje-više ponovili sve ono što smo čuli. Čak je i onaj pop koji bljuje vatru u suštini braneći Jacksonov lik & delo pre čikao na napad na isti.

Sve se to odigravalo na sceni koja je bila malčice bolje dekorisana nego godišnja konferencija SPS-a, i to nakon silaska sa vlasti (u manju salu Sava Centra)! Michaelov kovčeg izguran je ispred scene, tako da su oni u prvom redu imali predivan pogled na njega (kao da im je bilo do toga), a ovi na sceni rizikovali su stropoštaj u slučaju pojačanog interesovanja za to gde je Michael sada. Odabrane fotografije koje su se emitovale u dnu sale delovale su kao rendom izbor sa Google Images, baš kao i font koji je krasio onih par superpatetičnih ispisa.

Muzički deo programa, čini se, sklepan je po principu “da vidimo ko je tu”. Mariah Carey, zbog vertikale sa Džizusom, verovatno nije mogla da odbije poziv, a i ko je terao da joj jedan od najvećih hitova u karijeri bude baš obrada Jacksons 5. Lionel Richie muzikalno možda nije bio nešto, ali je bio pristojan. John Mayer je izsantanisao Human Nature (moguće mi se pobrkalo) na način koji pre dolikuje MESAM-u, nego komemoraciji polu-boga. Od završnice koja je lepo zamišljena i najavljena kao We Are The World all-star finale, siroti Michael na kraju je dobio par back-singera, Motown mumije, Brooke Shields koja od bola ili gluposti ne zna šta se peva i crno-belu nisku dece, da ukrasi i provocira. Jedini stvarno spektakularno svetao momenat bio je nastup dvanaestogodišnje zvezde Britanskog talenta, Shaheena Jafargholija koji je reprizirao fenomenalno izvođenje pesme Who’s Lovin You, Jacksons 5.

I onda stižemo do Jacksonovih.

Jermaine Jackson je zaista dirljivo otpevao Michaelovu omiljenu pesmu, Smile iz Chaplinovog Modern Times. Opet pripišite mom cinizmu to što neću poverovati u onaj šmirantski gubitak glasa pri kraju pesme. Ja jednostavno ne verujem da ljudi koji su u bolu (i to jakom) imaju vremena da navlače šljašteću rukavicu (tribjut momenat), da stavljaju i podižu tamne naočare i na sahranu svog brata dolaze obučeni kao engleski mundiri (opet još jedan pogrešno shvaćen tribjut momenat).

Iako su kamermani bili “ljubazno” zamoljeni da ostave Michaelovu decu na miru, imali smo, nažalost priliku da upoznamo i to troje siročadi, od kojih su, barem, dvoje imbecili ili jezivo nevaspitani. Nažalost, i jedno i drugo ide Michaelu na dušu. Izvinite, ja možda potičem iz staromodne porodice, ma koliko mi moja životna načela pre garantuju klupu u paklu, ali ako žvaćete žvaku na ćaletovoj sahrani (koju uzgred budi rečeno gleda milijardica ljudi!), onda hteli-ne hteli šaljete poruku: a) da vas za taju zabole ili b) da ste neviđeno nevaspitani. Što sve važi i za tetke im i stričeve i baku koji nisu našli vremena da ih mlatnu po ustima da tu žvaku pljunu. A sve pada u vodu kad se i ona stoketina deda-Joe ispentrao na scenu, pa smo videli da je i on preživač. Valjda bi bez žvake izgrizao usne od bola. Ko zna…

Na kraju, svi mi, i prijatelji i neprijatelji Michaelovi, tabloidni radnici i ostali, dočekali smo finale kakvo zaslužujemo, a u vidu kratkog, ali efektnog obraćanja Michaelove jedanaestogodišnje ćere Paris, koju je tetka-Janet okuražila rečima “Speak up, honey, speak up”. I tad mi se sve zgadilo. Ni detetu ni njima nisam poverovao ništa, ali mi je to bilo posebno odvratno. Delovalo mi je kao da je siroto dete napravilo kolaps nakon dve, od, pretpostavljam mnogih, nabiflovanih rečenica, koje možda jesu zvučale kao “poslednji pozdrav tati”, ali su zapravo bile upućene svima onima koji čak i u “ovim teškim trenucima” ne žele da se bave Michaelom samo kao “najvećim umetnikom na planeti Zemlji”. Dugoročno, tih Parisinih par reči trebalo bi da svaki put kada se spomenu budu argument da o Michaelu nije lepo ružno pričati, jer on je, pre svega, bio voljeni otac. I da budem iskren, ja stvarno mislim da su ti Jacksonovi nešto što ne bih želeo da upoznam, i s jedne strane mi je žao što je Michael bio osuđen na njih, ali s druge strane, sve teže mi je da poverujem da je bio mnogo bolji od njih.

Trebalo je ostati na sahranici samo za članove bliže porodice (ko zna možda bi i ona pizdetina Diana došla), a memorijal prirediti kad se za to steknu uslovi, uslovi da se napravi supermegaspektakl kakav svet nije video. Jer Michael je samo takve pravio i samo takav je zaslužio. Ali čini mi se da AEG i Jacksoni znaju da se gvožđe kuje dok je vruće i da žvake za Princea Michaela i Blanketa neće da se kupe same, pa glad javnosti treba zavaravati već sada.

Deluje mi da će i Jackova zaostavština proći u sličnom “hajde da se otimamo” fazonu, da će svaki brat da izdaje Michaelove pesme koje su se kod njega zatekle, da će se na pijaci uskoro naći sve što može da se proda i da će se gurati dok narod ne kolabira pod navalom Jacksonabilije. Sve pod šifrom “Michael bi to voleo”… A ko može da kaže da ne bi. On ne, sigurno.