Lynch i ja smo se rastali, kao što sam vam već pisao, kada sam batalio dalje pokušaje da ga razumem. Fear X, sva sreća, nije bio prvi Refnov film koji sam odgledao, jer bih se, s pravom, pitao da li uopšte zaslužuje da pokušavam da ga razumem. Ono što je sigurno jeste da se John Torturo nije zatekao u ovolikom tripu još od Bartona Fink-a, braće Coen.
Kao i u svim superkomplikovanim trilerima osnovna priča je jednostavna. Harry radi kao čuvar u tržnom centru. U pucnjavi koja se odigrala u garaži tržnog centra stradali su njegova supruga i jedan policajac. Harry pokušava da otkrije ko mu je ubio ženu i da shvati zašto je to uradio. Zbog toga danonoćno pregleda snimke koje su napravile kamere za nadgledanje, pravi ličnu zbirku potencijalnih osumnjičenih, povremeno spopada kupce u tržnom centru, ima čudne snove i još čudnija dnevna sanjarenja. Do pomaka u “slučaju” dolazi kada Harry u kući preko puta njegove nađe parče nerazvijenog filma koje ga odvodi u mesto u kome je bio na odmoru sa svojom ženom…
Ono što će vas prvo iznenaditi, ako ste gledali bilo koji drugi Refnov film, jeste koliko je ovaj stilski drugačiji od svih ostalih, i to toliko, da su neki zlobnici posumnjali da Refn nema “sopstveno ja”, već kopiketuje druge autore u zavisnosti od projekta. Takvo maloumno zaključivanje potpuno prenebregava dve stvari: a) da Refn ne pretenduje da siluje materijal koji mu je (po)dat, već želi da vodi ljubav sa njim (a tu opet samo majmuni pristupaju poslu uvek na isti način) i b) ja volim Refna i Refn je kralj. Kako god, i ja i mnogi pre mene spomenuli su Lyncha u vezi sa ovim filmom. I to stoji. Baš kao što stoji i da ladni Viskonsin podseća na Fargo, a mračni hodnici hotela u Montani na Kubrickov Shining.
Druga stvar oko koje se vredi sporiti jeste da li je priča (poč-sred-kraj) uopšte bitna u ovom filmu ili se radi o samo prelepo slikanoj atmosferi (courtesy of Kubrickov snimatelj Larry Smith). Ja mislim da je priča bitna. Iako teče sporo kao suđenje Šešelju, iako svako malo biva prekidana nekim nadnaravnim dešavanjima za koja nije jasno da li su projekcija Harryjevih sećanja ili njegovog ludila. Čak sam spreman i da vam istumačim šta se desilo (evo i spojlera!)
Harry na početku filma ima priviđanje da njegova žena odlazi u kuću preko puta, za koju posle saznajemo da je rentira neka “kompanija” i u kojoj Harry pronalazi parče filma na kome je žena policajca Northrupa koji je ubio Harryjevu ženu tokom “cover up” operacije uklanjanja korumpiranih pajkana. Varijanta 1 “dekodiranja”: Harryjeva žena je bila u šemi sa Northrupom koji je živeo preko puta njih tokom “cover up” operacije. Uklanjanje korumpiranog pajkana slučajno se poklopilo i sa ubijanjem Harryjeve žene, jer se ona zatekla na pogrešnom mestu i prepoznala ga je. Materijala za takvo tumačenje pruža Northrupova žena koja ga napada da je varao i to tonom kao da je to i pre bila njegova praksa. Varijanta 2: Harryjeva žena spanđala se sa korumpiranim policajcem, koji je kuću u susedstvu koristio za svoje prljave poslove, između ostalog i za to kako da ukloni Northrupa koji mu je za petama (otuda film sa fotografijama Northrupove žene, za koje Northrup nikada ne kaže da ih prepoznaje). Harryjeva žena imala je dejt sa njim u garaži centra, ali nije znala da ovome rade o glavi, te i ona strada kao collateral.
Druga sporna stvar je šta se desilo u hotelu tj da li je Harry ubio Northrupa ili samo misli da ga je ubio. Po načinu na koji je scena organizovana (sa konsultacijama između policajaca) to je sasvim nebitno. Bitno je da se Harryju saopštava da Northrup (tj njegovo telo) ne postoji, pa samim tim nikakava kazna za počinjeni zločin ne može da ga stigne. Zbog toga Harry počinje da plače kada mu saopšte da nikakvo telo nije pronađeno. On shvata da je pobeđen. Zato će kada ga isprate van gradskih granica sa rezignacijom pobacati svoju arhivu osumnjičenih. Harryju je jasno da šta god da je postigao, nije pobedio.
Nećete se mnogo pokajati ako pogledate. Sad kad sam vam sve objasnio.
No comments:
Post a Comment