PARASOMNIA

Najveći paradoks ovog filma je što ga njegova jezivo loša režija čini vrlo autentičnim i skoro briljantnim












Gledajući Parasomniu imaćete utisak da naizmenično gledate delove iz raznih horor filmova, snimljenih sa različitim budžetima, pa samim tim i različitim tipovima kamera odn. različitim kvalitetima fotografije (od VHS-a do 35mm). Kompjuterski efekti će u jednom trenutku izgledati kao da su malo pre napravljeni na tetrisu, da bi već u sledećem (možda već u istoj sceni) bili kao u nekom holivudskom blokbasteru. Isto važi i za scenografiju, koja varira od niskobudžetnih telvizijskih CSI-a varošarija, preko skupocene Tim Burtonovske skalamerije do nečega što je kako juče ukradeno iz video-arhiva grupe Tool. Što je najgore ovo stilsko ludilo u velikoj meri uspešno podr(a)žava i žanrovsko ludilo koje dominira filmom.



William Malone čiji je televizijski rad na raznoraznim horor specijalima bio povremeno ugrožavan radovima na velikom platnu (neslavni Feardotcom i osrednji Haunted House) pojavljuje se ovde i kao scenarista i kao reditelj. Što je samo donekle olakšalo stvar. Jer ko bi bolje od njega umeo da razvije priču o devojci koja ima neki slipdizorder zbog koga uglavnom spava i povremeno se budi. A oko koje se istovremeno otimaju momak koji jako puno zna o opskurnim pločama iz šezdesetih i serijski ubica koji zločine čini tako što hipnotiše druge ljude da ih počine umesto njega. Stvar ni malo ne pojednostavljuje to što su lekari neke klinike voljni da eksperimentišu na Lauri, pa Danny mora da je ukrade, što i ne bi bio toliki problem da Volpe (serijski ubica) kroz snove ne telediriguje Laura-om i ne naređuje joj da kolje šta stigne.

Maloneova priča počinje kao triler, potom prelazi u ljubavnu romansu gotskih predispozicija, zatim skreće u slešer, pa postaje pozorišna predstava (prema filmu Saw), da bi na kraju hepiendirala kao ljubavna bajka. Ali, nekako dok s.v.e. t.o. gledate imate utisak da je Maloneovo srce bilo na pravom mestu, osećate da mu se pričala ta priča, da se na sve moguće načine trudio da kamuflira to što je od glumaca dobio neke ili polupočetnike ili večite debitante, to što je budžetsko širenje u nekim scenama dosta (ne)vešto sakrivao na najprimitvnije načine u drugim scenama. Ali sve je nekako bilo u interesu priče.

I u ovoj priči bajkolikost je stegnuta za gušu.

Autori poput pomenutog Burtona ili nepomenutog Finchera bi mogli ovde da se podsete kako začudnost priče treba da dolazi i od nje same- neočekivanim dramskim obrtima, bizarnim motivacijama likova ili potpuno (ne)potrebnim scenama kojima se uglavnom održava atmosfera. Sa dobrim producnetom Malone bi mogao da nas obraduje daleko kompaktnijim, ali ništa manje maštovitim filmom. Vredi se nadati.

selektah: (dugo sam razmišljao i ovo je jedino fer) od 1 do 10 / 10