PUSHER trilogija

Tri čiste desetke












Što se tiče rediteljske konzistentnosti, estetske doslednosti i dramaturškog koncepta mislim da je Pusher trilogija verovatno najbolja trilogija ikada snimljena (fuck Star Wars 4-6!). A Nicolas Winding Refn (uzimajući u obzir davno odgledanog Bleeder-a i nedavno odgledanog Bronson-a) je moj novi najomiljeniji reditelj.

Prvi Pusher snimljen je 1996. godine, a naredna dva usledila su skoro deceniju kasnije, 2004. i 2005. godine. U fokusu svakog filma je jedan junak, diler droge i/ili sitan krimos čije muke na divljim ulicama Kopenhagena obično pratimo u periodu od samo par dana (ili samo jednog kao u trećem nastavku). U prvom delu to je Frank čiji kraj počinje nakon što ga tokom dila zavrne drugar sa kojim je robijao, a on ostane dužan kintu lokalnom kingpinu, Srbinu Milu. U drugom delu glavni junak je Frankov bivši sajdkik Tony, koji je upravo izašao iz zatvora i pokušava da rehabilituje i svoj život i svoje samopouzdanje povratkom u bandu svog oca. U trećem delu, hijerarhijski se malčice uspinjemo, a uviđamo i promene koje su nastupile tokom proteklog vremena, jer je glavni junak Milo koji se jedini provlači u sve tri priče. Njegov pokušaj odvikavanja od opijata prekinut je na rođendan njegove ćerke Milene zameranjem novim gospodarima narko-prstena- Albancima.



Sva tri Pusher-a snimljena su istom tehnikom. Sva tri izgledaju kao sirove reportaže sa ulice. Tokom dve trećine filma plan je srednji ili krupan, a kamera se veći deo vremena junaku unosi u lice. Glumci su fenomenalni. Od Refnovog pajtosa Kima Bodnia (Frank), preko apsolutno briljantnog Maddsa Mikkelsena (Tony) do najslabijeg, ali i dalje vrlo dobrog, Zlatka Burića (Milo). Pretpostavljam da Refn nije mogao mnogo da bira među glumcima koji znaju i danski i zavičajne jezike, ali je pokazao da ume da sve elemente filma potčini svojoj viziji. I tu ne bi trebalo da vam smeta što u trećem delu Milo priča hrvatski, a njegova ćerka Milena crnogorski. To samo mi znamo. Dočaravanje “srpske ekipe” izvedeno je besprekorno plasiranim setom detalja (Cecini diskovi/ Cecina muzika, Radovanova slika, Dražin portret) koji ni jednog trenutka ne paradiraju ekranom, već su tiha pozadina.

Ono čime Pusher (mene) najviše impresionira to je umešnost da se gledalac uvuče u stanje grča u kome je i glavni junak (kao u seriji Shield, recimo) i da u tom stanju proživi sve njegove muke, zbog čega Pusher postaje skoro fizičko iskustvo i za samog gledaoca. Grišćete usne, nokte, lupkaćete prstima, u nekoliko navrata želećete i da mlatnete nekoga pesnicom, a želudac će vam šetati kao lift.



Druga genijalna stvar je veština kojom Refn svoju testeronima nabijenu krimogenu dramu oplemenjuje humorom (uglavnom crnim), vrlo emotivnim detaljima i, konačno, kako obične žanr slike iz života dilera podiže na nivo stvarno uverljive tragedije. Pogubnost Milovog kuvanja (“italijanski touch”) u prvom delu samo je detalj, ali u trećem ona postaje crnohumorni povod Milovog kraha odn. metafora njega samog. Trenutak u kome Tony, urnisan nesigurnošću i očevim kinjenjem, dolazi do interfona zgrade u kojoj živi njegova majka, prvo će vam skrckati srce svojom spontanom realizacijom, a potom će ga zamrznuti na -273C svojim bezdušnim prelaskom preko tragičnog saznanja. U trećem delu, Refn poseže za skoro grotesknim tarantinovskim aktivnostima kada Milo i Radovan, poput balkanskih kasapina, pristupe uklanjanju kompromitujućih dokaza. Haški sud je malo dete za to kakvu nam je uslugu Refn učinio.

Šest sati vašeg života samo tako vrede da ih utrošite na ovu trilogiju.