SIN NOMBRE

Iako je sva poenta u onome „kako“, dobro je i da od onoga „šta“ nešto bude novo ili drugačije









Sin Nombre je jedan od ovogodišnjih Sundance hitova koji se poslednjih godina mogu (skoro uvek) podeliti u dve grupe: 1) one u kojima neki (bivši) holivudski glumac izvodi saltomortale sa svojom karijerom ili je diže iz mrtvih i 2) one u kojima se upoznajemo sa društvenom „world“ (a ponekad i „lokalnom“) egzotikom. Sin Nombre vam valjda naslovom ne sugeriše previše da u njemu Mel Gibson igra katoličkog sveštenika koji tokom Drugog svetskog rata spasava Jevreje u Španiji.

Čini mi se da su (medijska) globalizacija i Internet značajno doprineli podizanju kriterijuma kada su u pitanju tzv „male filmske kulture“. Tačnije, ako nisu tome doprineli, trebalo bi da je tako. Ako smo nekada, recimo u doba kada je FEST bio FEST, širom sveta mogli da se divimo autorima koji kroz „male melodramatične priče“ dočaravaju društvene, političke i druge autentične probleme svoje zemlje, danas svaki posednik kablovske televizije i Travel kanala može prvo da umoči dušu u malo netaknute svetske patnje i da odmah potom slikom zaviri i u njenu kuhinju. Što obično i biva nakon gledanja (ne samo) ovih filmova. Naša upoznatost sa raznim stvarima koje se (nažalost) dešavaju širom planete trebalo bi da tera reditelje t(akv)ih filmova da se ne zadovoljavaju samo pukim „prikazivanjem“, već da njihov film nosi dramu moćnu da se otrgne lokaciji na kojoj je zabeležena.


Sin Nombre samo delimično u tome uspeva. Iako je zapravo očiglednije da je njegov autor, debitant Cary Fukunaga, nešto tako samo delimično i hteo.

Otac koji se silom ilegalnih prilika vratio u Honduras iz Amerike, odlučuje da zajedno sa ćerkom iz prvog braka i mlađim bratem pokuša da se vrati natrag. Njih troje (bukvalno) sedaju na voz i zajedno sa stotinama imigranata kreću preko Meksika do zemlje koja će im ponuditi legalno ropstvo za mizerne nadnice (osećate li kako Che progovara iz mene?). Za to vreme, na jugu Meksika, kuda će ovaj voz uskoro proći, u jednoj od bandi, boss Lil Mago prilikom pokušaja silovanja nehotično ubija devojku svog "vojnika" Caspera. Nakon toga, Mago, Casper i upravo inagurisani klinac Smiley kreću da opljačkaju ove nesrećnike koji na vozu trespasuju kroz njihovu teritoriju. Tokom pljačke Mago napada Sayra-u i Casper ga ubija. Smiley se vraća u bandu i dobija zadatak da osveti Magoa, a Casper i Sayra nastavljaju put...

Sirotinja se i ovde lepo slika i isto toliko bolno izgleda. S jedne strane pitate se kolika li je volja za (boljim) životom ljudi koji su spremni da na ovaj način stignu do Amerike da bi tamo ribali govna u Mekdonaldsu, a sa druge, vidite neke jedva punoletne mladiće kako su istu takvu sirotinju isparcelisali na sitne delove i sad se kolju oko kamena na kamenu, srećni ako „izguraju dan“. Fukunaga je lepo postavio likove. Sayra deluje buntovno i romantično kao i svi tinejdžeri, Casper ima srca, ali to parčence njihove zajedničke vožnje uglavnom je potrošeno na to da impresivno ilustruje muke putnika podnebeske klase.



Zbog svega toga, na kraju samo iskreno uzdahnemo par puta i počnemo da razmišljamo kako bi nam lepo leglo par tortilja.

selektah: 6 minus / 10