1987. je.
James je završio srednju školu i sprema se za put po Evropi pre odlaska u Njujork gde će studirati žurnalistiku. Međutim, njegov tata je zbog krize prebačen na drugi posao, koji je lošije plaćen, pa James ostaje bez „roditeljskog“ dela novca za put, a, bogami, i bez para za stanarinu u Njujorku. Zbog toga je prinuđen da se vrati u rodno mesto i nađe posao preko leta. Nalazi ga u luna parku „Adventureland“. U kome sreće Em.
1987. godine Greg Mottola, reditelj (Superbad) i (što je bitnije) scenarista ovog filma, imao je 23 godine. Ovo je, dakle, njegova „coming of age/summer of love“ posveta svojoj generaciji. Obratite pažnju koliko je ta namera zacementirana scenom na kraju filma kada Jamesov prijatelj Frigo, koji čitav film nosi hipi traku oko glave, ispaljuje na nekoj livadi rakete „kao da bombarduje Vijetnam“ i time parodira čitavu seriju ozbiljnih filmova o odrastanju u šezdesetim i sedamdesetim.
Adventureland nije veliki film, kakav biste možda očekivali od nečega što pretenduje da bude „generacijsko“, ali Adventureland jeste veliki „generacijski“ film, baš zato što je sve ambicije usmerio na jednostavnost pričanja priče.
Epoha je dočarana u par poteza. Vidimo Regana na teveu, tata je u pred otpuštanjem, Emina majka nosi periku a la Linda Evans, a na kraju filma Jamesov prijatelj, nakon povratka iz Evrope, oduševljeno priča o „Novom svetu“ (jebeš „Stari“!) i o tome kako želi da postane bankar na Vol stritu. Treba spomenuti i da se u luna parku nonfakinstop vrti Falcova Rock Me Amadeus (koja je istina bila hit koju godinu ranije).
U trošnom luna parku koji služi kao metafora „zabavoljubivih“ osamadesetih, ali i turbulentnog trenutka u kome se nalaze James i njegovi vršnjaci, odigrava se prava mala soap-opera od ljubavnih odnosa, porodičnih drama i surove realnosti kraja osamdesetih. A sve to uključuje i tipa koji tvrdi da je džemovao sa Lou Reedom i tom prilikom izveo Shutlight Of Love.
S jedne strane pratimo Jamesa (Jesse Eisenberg) koji se po prvi put zaljubljuje i to u Em (i dalje seksi, ali sada već ozbiljno tipski zaglibljena u uloge „konfuznih“ tinejdžerki, Kristen Stewart), koja osećaj nesigurnosti kompenzuje vezom sa oženjenim tipom (to je ovaj što svira Shutlight...). Njihova romansa nema nekih posebnih autentičnih detalja, ali, ipak, deluje vrlo iskreno. Jer Mottola (a to je Superbad itekako pokazao!) ume da dočara kako ljudi postaju prijatelji i kako poverenje počinje da cirkuliše među njima.
Paralelno sa tom emotivnom stranom, kroz lik siromašnog Jevrejina Joela (frik&gik Martin Starr), koji studira rusku književnost i slovenske jezike i želi da postane pisac, Mottola nas skoro parodično podseća na to koliko je Amerika tih godina bila do guše u „materijalnom blatu“ i sasvim nezainteresovana za bilo šta drugo. Teška duhovna vremena, a naročito uzaludnost borbe protiv istih poentiraju se prisećanjem da je siroti Herman Melville umro u siromaštvu i u čitulji potpisan kao Henry Melville.
Mottolina režija je besprekorna i diskretna. Sve što se želi reći dočarano je izvanrednom glumom svih aktera, odličnom scenografijom, namazanim saundtrakom (kada ste poslednji putu nekom filmu čuli Husker Du?) i pažljivo plasiranim detaljima koji mogu da budu intelektualna zanimacija, ali na podsvesnom nivou čine da Advenutreland izgleda neprirodno prirodno. Što je zapravo i najveći kvalitet ovog filma- iako se bavi tzv robo/zombi- dekadom, on je prikazuje kao vanserijski ljudsku i toplu.
A ko tome može odoleti?
selektah: 9 plus / 10
No comments:
Post a Comment