ESTHER KAHN

9 godina kasnije

142 minuta. Nekli ljudi baš nemaju milosti.

Esther Kahn našla se na mom filmskom meniju (i to za neverovatnih 49 dinara!) samo zahvaljujući činjenici da je film režirao (moj novi omiljeni) francuski reditelj Arnaud Desplechin o čijem sam poslednjem ostvarenju Un Conte De Noel ovde punih usta pisao pre više meseci. U ostalom, o tome šta vas čeka dovoljno govori rečenica na omotu DVD-ija- „Čekala je dvadeset godina... da bi pronašla sebe!“

Iako mi za pristojnije pisanje o Desplechinu nedostaje još par filmova u odgledanoj kolekciji, verujte mi na reč da Esther Kahn nije film od koga treba početi, ako želite da ga zavolite (što ovaj svakako zaslužuje). Ova dramica o mladoj Jevrejki koja se u Londonu uči glumi (a odvikava od glumatanja) pred kraj XIX veka počinje kao film koji po motivima prepoznajemo kao Desplechinov, ali se nastavlja kao nešto što traje i traje i traje...

Na početku priče upoznajemo malu Esther kao blesavo derište koje voli da imitira članove svoje mnogobrojne porodice koja živi od šivenja. Desplechinovo baratanje omiljenim motivima (roditelji & deca/ braća & sestre, smrt) nije sočno elaborirano, a nisu ni svi likovi u istom fokusu, ali ima zanimljivih detalja- jedan je kada majka otkrije Esther kako masturbira u kupatilu, a drugi je kad nas Desplechin pusti da pomirišemo kako je to kad neko umre... Slično Amelie-ji i ovde muški narator ozbiljno zaviruje u ljude i događaje, pa taj osećaj bajkolikosti u velikoj meri nadograđuje mršavost prikazanog. (Š)to u drugom delu filma postaje sasvim besmisleno.

Kako Esther Kahn nije bila ličnost od istorijske ili umetničke važnosti ni predistorija, a ni istorija njenog glumačkog uspona nisu onda štivo od više važnosti. Desplechinova namera bila je očigledno da se kroz njen lik pozabavi procesom koji od nemuštog talenta pravi glumicu koja potpunosti vlada svojim... zanatom. I za to je, po Arnaudovom sudu, potrebno proživeti „malo života“ koji je ovde dočaran kroz nesrećnu ljubavnu romansu sa pozorišnim kritičarem Haygardom. Problem je što je pretpostavka debeli kliše, čak i u debelo ironičnoj postavci da ružno pače postaje labud igrajući samoubistvenu Hedu Gabbler.

Esther Kahn na momente ima duhovitih scena. Summer Phoenix (jes’, sestra Riverova i Joaquimova) se baš kao i glumica koju tumači namučila da nađe put od šarmantne majmunolikosti do preciznog glumačkog izraza. Ali to ne opravdava dragoceno izgubljene minute u ćorsokacima pseudo-filozofiranja (sve scene sa mentorom Nathanom, a bogami i sve aseksualne sa Haygardom), Estherinog patetičnog samopreispitivanjima, kao ni to da prljavi London nikada nije bio anemičnije zabeležen.