05 September 2009

KEKEXILI – MOUNTAIN PATROL

5 godina kasnije. Jedan vrlo surov film











U superogromnoj stenovitoj kineskoj pustinji Kekeksili život je svakodnevna muka za ono malo razbacanih stanovnika. I dok loši momci pokušavaju da prežive neumorno trebeći tibetanske antilope, dobri momci se organizuju u dobrovoljačke planinske patrole i pokušavaju da ih spreče u tome. Malo vode jedni, malo vode drugi, ali na kraju svi gube.

Kekexili je snimljen prema istinitoj priči i prati događaje koji su se desili tokom dvadesetak dana (1996.) tokom kojih je novinar iz Pekinga putovao sa planinskom patrolom, umirao muški sa njima i na kraju skoro stradao. Ovaj „reportažni“ kontekst donekle opravdava dokumentarni tok prve polovine filma tokom koje upoznajemo Ri Tai-ja i njegovu plemenitu bandu, ali „filmskost“ ove priče počinje da buja kako se bližimo kraju i rezultira nečim što u nama izaziva „metafizčki nervni slom“.

Tibećani po nacionalnosti, Ri Tai i ekipa u očuvanju svojih antilopa na neki način vide i očuvanje sopstvenog kulturnog identiteta. Međutim, jezivi vremenski uslovi (vetar, sneg, redak vazduh) kombinovani sa uglavnom zaleđenim kamenom i nezaleđenim (živim) peskom naterali su i pripadnike njihovog naroda i komšije Kineze da preživljavaju prodajom vrlo traženog krzna antilopa. Intenzitet lošeg života ogleda se u samoj činjenici da je broj nesrećnih životinja za par godina sa milion pao na deset hiljada. Reditelj Chuan Lu (o čijem ću novom filmu Nanking, Nanking pisati sutra) briljantnom fotografijom i pejzažima koji su uglavnom u modrozelenim, braon ili sivožutim tonovima dočarava i lepotu i surovost krajolika. U nekom trenutku noći patrola će se okupiti podno vedrog neba i delovaće kao da im se mlečni put spustio na glave.




Lu nije naročito zainteresovan da razvija likove. Novinar koji je došao uglavnom služi kao povod za priču ili za akcentovanje nekih momenata koji su, inače, rutina u životu Ri Tai-jeve patrole. Od svih likova moglo bi se reći da je najviše razvijen jedan od nekoliko sporednih, Liu Dong, koji jedini ima nešto nalik privatnom životu (pije i kurva se), ali čini mi se i da je to više u funkciji stvaranja vestern atmosfere. Od trenutka kada nalete na tragove bande koja im je ubila jednog momka prethodnog dana, radnja postaje klasična vestern potera tokom koje je bitnije u kakvim se uslovima ona odvija i po koju cenu (više od pola patrole strada), nego što je ona poligon za konstruisanje karaktera koji bi njeno postojanje „opravdali“. Za Ri Tai-ja potera i hvatanje zlikovaca nisu „lična neraščišćena posla“, već šerifovski posao kojim pokušava da se uspostavi narušena ravnoteža u prirodi. (Al)i ta stvar je jasna od prvog trenutka kada ga vidimo.


Nekoliko scena je zaista magično. Jedna od njih je kada patrola juri za nekim nesrećnim seljacima koji pomažu lovcima na antilope i kada i jedni i drugi, zbog izuzetno retkog i hladnog vazduha, kolabiraju trčeći. Slika te jurnjave metafora je čitave hajke na lovce. Druga scena stilski definiše Luov distancirani odnos prema svim akterima. Liu Dong juri džipom sa namirnicama i gorivom, džip se zaglavljuje i dok on pokušava da ga odglavi upada u jamu sa živim peskom. Manje od minut traje njegova borba da se spasi, a nakon toga ga guta pesak. Široki plan koji nam potom prikazuje napušteni džip oko koga stotinama kilometara nema ničega poručuje nam da za Kekexili sve izgleda kao da se ništa nije desilo.




Neverovatna činjenica da je patrola bila samofinansirana i praktično volonterska družina otkriva nam da u uslovima u kojima i večito prilagodljivo zlo jedva uspeva i dobro mora da postane isto toliko žilavo. Sudbina planinske patrole i ovaj film zaista stoje kao neverovatan dokaz (skoro rekoh-spomenik) snazi ljudske dobrote.



3 comments:

  1. a ovo mora da se vidi ovakvi superlativi su retki sa tvoje strane znaci da je remek delo . bane

    ReplyDelete
  2. Slobo kako je bilo na kongresu?

    Srdjan

    ReplyDelete
  3. da dragan nije dosao, umro bih od dosade

    ReplyDelete