-->
-->
-->
-->
U Meksiku jedu pse
-->
Po načinu na koji počinje, Perro Come Perro deluje kao da bi mogao biti slična ulična avantura kao Cidade De Deus ili Tropa Elite, samo što je ovaj put ona smeštena u zemlju iz koje su i bogovi zapalili. Mislim da ni najmaštovitiji među nama nakon rutinske eksplikacije nasilja (tri tipa udave četvrtog kesom) ne bi očekivali da će samo dvadesetak minuta kasnije gledati kako šef te trojice sa nekom baba-vračarom muti vudu-konce tipu koji mu je ubio kumčeta. A možda je to samo zato što smo zaboravili na Amores Perros.
Sa očiglednim ambicijama da se nadoveže na vedete novog meksičkog filma, Cuarona i Inaritua, reditelj i ko-scenarista Carlos Moreno svoj Sundance prvenac pokušava da podigne sa krvavih ulica Meksika i udahne mu nešto od univerzalne zabrinutosti za to „gde će nam duša“. Bukvalno i figurativno.
-->
Victor je umesto da vrati svom šefu ukradene pare odlučio da ih zadrži i da se pravi da ih nije ni našao. Zbog toga ga šef sparajuje sa Benitezom koji treba da ga špijunira i otkrije gde su pare. Međutim, i sam Benitez je na „otpusnoj“ listi. Šef je na njega bacio zle čini, jer mu je ubio kuma, zbog čega Benitezovo telo lagano truli, a on sam ima nasilne i krvave halucinacije. Njih dvojica uglavnom vreme provode u prljavoj hotelskoj sobi koju neko neprekidno zove i traži devojku Adele.
Moreno efektnim detaljima (hotelski recepcionar, kidnapovanje advokata, kombi kome curi benzin) puni svaki minut svoje sporoprotičuće priče i čini da i najmanji (fizički) pokret podiže tenziju koja je u neprekidnoj uzlaznoj liniji. Junaci su neobrijani, znojavi, prljavi, a neprekidno iščekivanje nekakve akcije samo dodatno obesmišljava njihovo postojanje („Godo efekat“). Takva realnost sitno je pržena na Benitezovim halucinacijama koje sve više i više uvlače svet mrtvih u priču tako da relativno brzo postaje jasno da je Morenova namera bila da pokaže da se svakodnevni život u Meksiku već odvija u paklu.
-->
Iako Moreno pokazuje zavidnu rediteljsku umešnost, s obzirom da mu je ovo prvi film, mislim da je kasting Blasa Jaramilloa za demonskog šefa El Orejona, ipak, najmoćniji momenat ovog filma. Njegova dijabolična priroda skrivena iza proćelave figure i zatupastog izraza lica je sila koja vlada i ovim i onim svetom sposobna da poput lovačkog psa namiriše i najmanji trag nelojalnosti. Sad kad sam već spomenuo pse, trebalo bi da kažem da Moreno kroz ceo film dosta neuko provlači pse pokušavajući da napravi paralelu između njih (čuvarkuća, lutalica, mezimaca) i ljudi koji misle da su bolje prošli. Finalni prizor dva psa koji se otimaju oko kese sa parama trebalo bi da bude simbolički pečat filma, ali zapravo deluje blesavo.
selektah: 6plus /10
