Ovaj put balavim nad duhovnim i estetskim zeitgeistom. Izuzetno bih voleo da čujem vaše mišljenje o rečenom. Ovde ili tamo. Ali. Bih. Baš. Voleo. (Naročito ako se ne slažete i mislite da sam se silno nalupetao)
tekst koji si napisao je jedan od najboljih tvojih radova koje sam bar do sada pročitao.aktuelan, jasnog autorskog izraza i stava, taman koliko treba poetičan u metaforama i pomalo apokaliptične atmosfere koja mu daje poseban šmek. radiohead nije nikada bio moj muzički izbor, ali to nema veze sa kvalitetom napisanog teksta. mislim da ne bi trebao da koristiš izraz "balavim" jer sugeriše da nisi imao ideju šta da pišeš, što onda potpuno opovrgava moja navedena mišljenja. ne znam da li si zadovoljan sa komentarom jer nije negativan, ali ako hoćeš možemo i da se raspravljamo na temu isforsiranog i nametnutog značaja albuma "ok computer". dis-patch je jedna od retkih stvari koje čine ovaj grad velegradom, a relji treba odati poštovanje za pretrpljeni stres i enormnu veliku energiju koju ulaže da bi ovom nezahvalnom gradu podario i dašak alternativne savremene elektronske svetske scene (kad sam čuo da je prethodne festivale maltene sam u kompletu odrađivao bio sam zgranut-mislim što je uspeo i preživeo).
Tekst je odličan. Ne razumem se u Dispatch tako da taj deo ne mogu da komentarišem, ali me zaista čudi da je nekom poput vas (dakle, vlasniku najeklektičnijeg muzičkog ukusa koji poznajem) OK Computer ikada bio neslušljiv. Iako cerebralna, to je veoma komunikativna ploča o čemu svedoči i njena širokorasprostranjena popularnost. Ako ćemo pravo, The Bends je hermetičniji album (ili sam možda podlegla vizuelnom utisku koji ostavljaju omoti?).
eclectic me yes, ali bojim se da su sva slusanja ove ploce do sada isla iz dve ture. nekako mi je zasicenost zvucima, recima, emocijama, atmosferom bila neprokrciva. zaista. i onda, paf... jednog superdepresivnog dana... kao da slusam bends. koji je oduvek bio mladji brat buckleyjevog grace. onaj koji do arhetipa stize na svoj, postmoderniji nacin. barem sam ja tako razumeo. kisS
tekst koji si napisao je jedan od najboljih tvojih radova koje sam bar do sada pročitao.aktuelan, jasnog autorskog izraza i stava, taman koliko treba poetičan u metaforama i pomalo apokaliptične atmosfere koja mu daje poseban šmek. radiohead nije nikada bio moj muzički izbor, ali to nema veze sa kvalitetom napisanog teksta.
ReplyDeletemislim da ne bi trebao da koristiš izraz "balavim" jer sugeriše da nisi imao ideju šta da pišeš, što onda potpuno opovrgava moja navedena mišljenja.
ne znam da li si zadovoljan sa komentarom jer nije negativan, ali ako hoćeš možemo i da se raspravljamo na temu isforsiranog i nametnutog značaja albuma "ok computer".
dis-patch je jedna od retkih stvari koje čine ovaj grad velegradom, a relji treba odati poštovanje za pretrpljeni stres i enormnu veliku energiju koju ulaže da bi ovom nezahvalnom gradu podario i dašak alternativne savremene elektronske svetske scene (kad sam čuo da je prethodne festivale maltene sam u kompletu odrađivao bio sam zgranut-mislim što je uspeo i preživeo).
thankS, m!
ReplyDeleteizraz balavim je od cmizdrim/ naricem nad crnim cinjenicama modernog doba, a ne od mog odnosa prema tekstu. ja sam sam sebi najtezi standard... ehm.
za dispatch si u pravu.
a da probas da nam ostavis i linkove tekstova na b92? onde se ni admin ne snalazi.
ReplyDeletevinklere, link ti je boldovan u tekstu. upravo zato sto me admin zamolio :)...
ReplyDeleteTekst je odličan. Ne razumem se u Dispatch tako da taj deo ne mogu da komentarišem, ali me zaista čudi da je nekom poput vas (dakle, vlasniku najeklektičnijeg muzičkog ukusa koji poznajem) OK Computer ikada bio neslušljiv. Iako cerebralna, to je veoma komunikativna ploča o čemu svedoči i njena širokorasprostranjena popularnost. Ako ćemo pravo, The Bends je hermetičniji album (ili sam možda podlegla vizuelnom utisku koji ostavljaju omoti?).
ReplyDeletecher D,
ReplyDeletehvala na komplimentima.
eclectic me yes, ali bojim se da su sva slusanja ove ploce do sada isla iz dve ture. nekako mi je zasicenost zvucima, recima, emocijama, atmosferom bila neprokrciva. zaista. i onda, paf... jednog superdepresivnog dana... kao da slusam bends. koji je oduvek bio mladji brat buckleyjevog grace. onaj koji do arhetipa stize na svoj, postmoderniji nacin. barem sam ja tako razumeo.
kisS