Kako će decembar uglavnom biti posvećen rekapitulacionim preslušavanjima dao sam sve od sebe da poslednje dane novembra posvetim novim naslovima. I možda sam u tome uspeo.
10 TYONDAI BRAXTON central market (Warp)
Postmoderni saundtrak za postmoderni film. U jednom trenutku imam utisak da je direktno citiran Bernard Herrmann.
09 RAZNI IZVOĐAČI ghana special 1968-1991 (Soundway)
Nova stara Buena Vista, idealna za prve jutarnje sate na poslu.
08 JAY Z & WALLPAPER d.o.a. & 99 problems (mash) (Bootleg)
Kao da je Dillinja upregao Daft Punk da Jayu pruže najbolje što mogu.
07 RICARDO VILLALOBOS & FUMIYA TANAKA fumiyandric ep (Sundance)
Toliko minimal da možete da plešete i ležeći.
06 DUSK focus (Soul Jazz)
Sa novog nastavka fantastične kompilacije Steppas Delight koja promoviše najnovija imena dabstepa i pritočnih žanrova. Više fanki nego što nas je dabstep navikao, ali sa blejdranerovskim prisustvom Buriala. Neprejebivo!
05 THE MANTLES self-titled (Siltbreeze)
Garažni Bitlsi iz Amerike. Bude melanholiju u meni, iako bi Quentin Tarantino njima podvukao scenu u kojoj ljubavnik svoju bivšu ljubav vezuje za stolicu, a potom joj u usta stavlja upaljen štapić dinamita.
04 SHAKIRA did it again (Sony)
Paula Abdul elektra.
03 BEAR IN HEAVEN beast rest forth mouth (Hometapes)
Najbolji album ove godine? Možda. Uslov koji mora da bude ispunjen je da ste odrasli na šugejzu i da vam je omiljeni bend M83.
02 WOLVES IN THE THRONE ROOM black cascade (Southern Lord)
Ovaj dragulj det-metala najbolje dočarava konfuziju koju u meni izaziva razmišljanje o prošlosti i budućnosti.
LJUBAV JE... kada ste spremni da staro menjate za novo
01 SUSAN BOYLE i dreamed a dream (Sony)
Kada bi moj foobar plejer imao merač sigurno bi pokazao da su u 2009. u mom domu dve najslušanije numere bili polubedni mp3 ripovi dva nastupa Susan Boyle u serijalu Britain’s Got Talent. Ni jedna od pesama koju je izvela (I Dreamed A Dream i Memories) nije mi od ranije bila naročito poznata, a ni bliska. Međutim, njeno naivno, iskreno i srčano izvođenje učinili su da i jedno i drugo za mene postanu ultimativna izvođenja tih pesama prema kojima ću meriti sva ostala. I zaista sam s nestrpljenjem čekao njen debi album strepeći od najgoreg. I najgore se i desilo.
I Dreamed A Dream je preispoliran, neharizmatičan, sa pesmama toliko plastičnim da imate utisak da su proizvedene u Ikei. Susan Boyle je prisutna glasom iz koga je tehnološki istisnuta skoro sva nesavršenost, dok od harizme kojom je plenila u pomenutim izvođenjima nije ostalo, praktično, ništa.
Bitange iz Sony-ja, nikad site para, a i poprilično nesigurni u rok trajanja vetropiraste prirode Susan Boyse, odlučili su da pred novu godinu ovu izbace na tržište kao ćurkicu punjenu svim onim što kritična grupa potrošača koja „i dalje kupuje diskove u prodavnicama“ najviše želi i trebuje. Pa je tako nesrećni debi Boyleove kombinacija matorije verzije Celine Dion uparen sa par božićnih klišea (pre nego standarda) da dodatno pojača novogodišnji šoping.
Tako naša draga i potpuno izmanipulisana Susan na ovom izdanju peva i Amazing Grace i Silent Night, ali i Britancima podobnu How Great Thou Art (sve tri u ogavnim, uber-kič izvedbama). Zbog čega postoji ogromna mogućnost da je već bukirana za Papinu božićnu žurku. Ili makar otvaranje novog (ubacite slovo)-Marta u Londonu.
Album, inače, neočekivano otvara obrada Stonesa i Wild Horses, koja uz dobronamerni napor može da se prihvati kao restl sa Aerial od Kate Bush. Ali sumnjam da je to bila namera. Sledi I Dreamed A Dream lišena Boyleine dirljive stidljivosti pred tim da ona uopšte sme i da sanja san koji želi da ostvari. Cry Me A River bi još i mogla da se proguta da je sve ostalo stremilo ka „rizičnijim“ vodama Madeleine Peyroux, Emmylou Harris ili kd lang. Što nije bio slučaj.
Većina pesama nedvosmisleno potvrđuje Boylein vanserijski glasovni potencijal, ali aranžamani zaista žalosno doprinose cvrkutanju bilo kakvih emocija. U Madonninoj You’ll See, više stihovima, nego izvedbom, pesma o tome kako „you think I can’t go on another day, you think I have nothing, without you by my side...“ postaje neka vrsta intimne himne i jedina je na celom albumu koja korespondira sa načinom na koji je Susan Boyle izašla pred ovaj svet. Drugi put, kada će vam srce možda zaigrati jeste u Who I Was Born To Be u kojoj Susan zvuči kao Jennifer Rush, a čitava pesma odiše pompeznim duhom kakav je krasio ključne balade iz osamdesetih pomenute dive.
Uporna preslušavanja albuma (a stvarno sam ga uporno preslušavao tri poslednja dana!!!) nažalost ne menjaju prvobitan utisak. Za sve one kojima je Susan Boyle mogla biti bajpas na srcu i duši, ovo je propuštena prilika. I da ima pravde, nekoga bi zbog ovoga Čečeni trebalo da kidnapuju i rasprodaju mu organe budzašto.
selektah: *1/2 / *****
smor
ReplyDeleteSusan Boyle mi zvuci kao... hm... kao da stojim na pramcu Titanika, Leonadro mi cuva ledja, morski vetric nam siba lice, a mi se junacimo i sirimo ruke. Niti je on moj tip, niti mi je to ta emocija. Ok, emotivno je to otpevala, priznajem, ali ne znam da li bih je pustala kod kuce :))))
ReplyDeletesmor
ReplyDeletesenchy, ostalo je jos jedino da objasnis kako si titanic parkirala u dnevnu sobu... susan je ocigledno ispala iz igre, sem ona dva youtubea ripa. s druge strane, zbog celine bih se uzverao na pramac.
ReplyDelete