MTV EUROPE AWARDS 2009

15 godina kasnije ova manifestacija deluje kao istrošeni simbol nekadašnjeg vrhunca muzičke industrije

Sećam se prošlih, i američkih i evropskih, dodela MTV nagrada, kada ih je prenosio Treći kanal, a naši timovi (Otpor i B92) dobijali tada prestižne Free Your Mind nagrade (koje na ovoj poslednjoj manifestaciji, by the way, niko nije ni spomenuo). U to vreme danima unapred planirali su se bliski susreti sa prijateljima, ali zaista obraćala pažnja na listu izvođača, a naročito na domaćina eventa. A onda bi srećni događaj konačno počeo, ovaj američki u stine posleponoćne sate, ovaj evropski, posle red carpeta, oko 9 uveče. Hrana spremljena, piće posluženo, zabava je mogla da počne. Dva sata mejnstrim ekstravagance o kojoj ćemo razglabati barem tri dana posle.

Ove godine?! Tri dana nakon premijernog emitovanja tek sam shvatio da će Dodele uopšte biti odn. da je već prošla. OK, MTV i ja nešto i ne stojimo dobro poslednjih meseci, ali svejedno. Naredni korak bio je podjednako poražavajući. Za dodelu danima posle nije postojao ni jedan jedini torent, dok na sajtovima na kojima sam pre toga pronalazio linkove i za hebeni Tony Awards Show nije bilo ni spomena Evropske dodele. I tek sam prekjuče na nekom torentu slučajno naleteo na TV rip i to sa (verovali ili ne) MTV Arabije!!!

Šou su otvorili nesrećni Green Day i to je bio signal da me očekuje (samo?!) sat i po smaranja. Hostesa Katy Perry, koja reprizira ovu rolu, bila je još besmislenija nego prošle godine, s tom razlikom što ove godine ni ona sama nije uspela da sakrije koliko joj je dosadno. Džaba lejdigagasti kostimi i reciklirana scenografija, molili smo boga, i ona i mi, da svaka njena najava potraje što kraće.

Kako je pre 15 godina Evropski ogranak MTV Awards šoua počeo u Berlinu, dvadesetogodišnjica rušenja Zida bila je idealan povod da se vratimo na mesto zločina. Ako ne računamo nešto nalik petogodišnjakovoj varijanti Watersovog Wall-a - koja je poslužila kao scenografija tokom nastupa Tokio Hotel, jedini osvrt na znameniti političko-kulturni događaj bila su dva nastupa U2 ispred Brandenburške kapije. Što je u domenu neočekivanosti ravno verovatnoći da metak iz ceve prislonjene na slepoočnicu prvo pogodi petnu kost. Tokom prvog nastupa U2 su izveli medley verziju One (koja je nastala baš u tom Berlinu i „vratila“ posustalu snagu bendu) i Magnificent, dok je u finalu, izvedena Sunday Bloody Sunday (zašto, hebote?!) zajedno sa Jay-Z-ijem (warum, hebote?!). Hit momenat ovog dueta odigrao se pri kraju pesme kada Bono zapevava u lupu „Sundaybloodysunday...“, a Jay na to dodaje „yeah, that’s right... yeah, that’s right“...

Beyonce je opet (opeeet) bila polugola tokom izvođenja Sweet Dreams, ali je dvodimenzionalnost njen eličnosti došla do izražaja tek tokom primanja prve dve nagrade (thankyouthankGod). Fala bogu, pa je u treći put napravila foru i zahvalila Jayu što joj je stavio prsten na prstić. Foo Fighterse sam premotao. Tokio Hotel zaista teraju na razmišljanje u koliko to pravaca „naša mladost“ nikuda ne ide. Jay-Z je izveo Empire State Of Mind sa nekom cicom koja liči na Karen O i to je bilo (samo) solidno. Šta da vam kažem kad je najbolji nastup imala Shakira. Koja je u loži sa Beyonce podsetila na staro dobro drugarstvo Cece i Mire.

Dodeljivači nagrada bili su još gori. David Hassellhoff je uhvaćen u gerijatrijskom pokušaju da ode sa bine, a jednu od nagrada je dodelio neki ukrajinski bokser. Nagradu za evropskog izvođača dobili su neki Turci maNga. Nije bilo Lady Gage, ni Britney. Posle sam pročitao da nije bilo para za planirani nastup Robbie Williamsa. Čak je i tradicionalno inspirativni dizajn najavnih džinglova za nominovane bio na granici gledljivog.

Sat i po! Najavljuju, a zabole ih, izađu, a zabole ih, nastupaju, a zabole ih, stoje u publici, a zabole ih... Shvatate da je ovo poslednje najspornije. Ničeg novog. Eminem dobio nagradu. Idi, hebote... Berlin, are you feeling hot?!...

Gde je Susan Boyle, HEBOTE?!!!!!!!!!!!!!!!!