MAD MEN (TREĆA SEZONA)

Jednoga dana ovako će se i pisati i čitati knjige

Ako je prva sezona Mad Men bila fotografija jednog davno prošlog sveta koji neobično liči na ovaj u kome živimo, ako je druga sezona bila intimno putovanje Dona Drapera prema sopstvenom identitetu, onda je, čak i ako se ne slažete sa prethodno rečenim, treća sezona ova serije jedna rasna (anti?) soup opera. Svi elementi su tu: preljube, tajne iz prošlosti koje izbijaju na površinu, korporativne smicalice i kompanijski ratovi, razvodi i svadbe, pare, svađe i pomirenja... Jedna jedina razlika Mad Men-a u odnosu na čitav opus soup-opere jeste što ovde ništa od toga nije bitno. Ako imate oči, onda MM ne gledate zato što osećate slatko uzbuđenje pred neizvesnostima budućih kombinacija između medmena i medwomena, ili kakvu će štetu da naprave tajne koje će biti otkrivene, ili ko će se razvesti, a ko možda venčati... Mad Men gledate, jer vas zanima prostor između (svih) tih događaja, lučenje unutrašnjosti svakog od likova u odnosu na ono što se desilo ili preti da će se desiti, sitnice, detalji, pogledi, poređani unutar naoko nebitnih situacija. Ali, opet, ti soup-opera momenti su tu. U ovoj sezoni očiglednije i više nego pre. Možda je autor serije Matthew Weiner poklekao pred komercijalnim zahtevima sitog i neskoncentrisanog tržišta koje bez tri ubistva i pet sudničkih parnica po epizodi nema utisak da je TV uopšte upaljen... Ko zna.

Ja samo ne bih voleo da mislite da je treća sezona zbog svega rečenog lošija od prethodnih. Naprotiv.

Iako ne deluje tako, ključni događaj ove sezone jeste otkrivanje Draperove tajne. Za Dona ono je prilika za novi početak (videćete kakav), za malo više ljudskosti (Peggy konačno čuje ono što zaslužuje), ali i za spajanje dva Dona u jednog. Za Betty, s druge strane, otkrivanje novog Dona služi kao povod da se onaj stari konačno ostavi. Okolnost da je taj proces dodatno olakšao „drugi čovek“ ne bi trebalo da posebno tumačimo na štetu Betty. Ona i dalje ne zna šta hoće. Samo možda zna šta neće.

Pored ovo dvoje, dovoljno prostora da se razmašu i prodube svoje likove dobili su Roger Sterling i Joan Halloway. Ovaj prvi lagano se suočava sa post-festumom svoje druge mladosti (i drugog braka), nepotrebno kompromituje prijateljstvo sa Draperom i deluje kao da shvata ko je njegova najveća ljubav. Njegova ljubavnica i šefica sekretarica u Sterlingu & Cooperu, Joan, još jednom potvrđuje da je uprkos tome što joj je dato duplo manje prostora nego Betty ona (zajedno sa Peggy) najbitnija i najmarkantnija madwoman. Jer Joan poznaje muškarce. I na sasvim drugačiji način, baš kao i Peggy, ume da ih privuče. Njena plovidba kukovima između stolova u Sterlingu i dalje ostaje najseksipilniji momenat u seriji.

Od događaja koji su obeležili ovu sezonu moram da spomenem magični „praznik u Rimu“ koji su tokom jednog vikenda Don i Betty imali u Rimu. Nikada do sada šik atmosfera šezdesetih u jednoj od ultimativnih zona epohe nije bolje dočarana sa manje sredstava. Ali nakon raja, usledio je neminovni pakao. E, sad ću da spomenem onaj drugi momenat- ubistvo Kennedy-ja. Wienner je monstrouzno dobro prelomio dešavanja ubistva JFK-a, a potom i Harvey-a Oswalda, kroz seriju „zatečenih“ intimnih lomova koje su sami junaci proživljavali u tom trenutku. Jedan globalni osećaj nesigurnosti i nervoze spontano se prelio u „sitne“ sudbine naših junaka. Od Draperovske „hronične“ nezainteresovanosti, preko Betty-nog odvrnutog očajanja, najimpresivniju rekaciju imao je ambiciozni akaunt Pete Campbell koji je jedini ozbiljnije naslutio da nakon smaknuća Kennedy-ja stvari neće više nikada biti iste. Tj da imaju ogromnu šansu da budu gore.

Finalna epizoda efektno je otvorila prostor za potpuno nov smeštaj starih junaka i njihovih sudbina, uz ozbiljnu mogućnost za pojavljivanje novih ludih ljudi. Iskreno se nadam da će prvi zraci sunca Leta ljubavi proviriti malo u sledećoj sezoni. Vreme je da se noirasta atmosfera razbije sa malo svetla. Kao i da ludi ljudi (ili ljudi sa Medisona) stvarno malo polude.