Solidno predviđanje onoga što smo mogli da gledamo
Zamislite da imate odličan scenario za zatvorsku seriju od 12 jednosatnih epizoda. Mladi Arapin, osuđen na šest godina, dolazi u francuski zatvor i igrom slučaja postaje „poslužitelj“ lokalnog korzikanskog bosa. Od epizode do epizode pratimo različite sudbine zatvorenika, ali osnov predstavlja odnos Arapina i Korzikanca, nove i stare „garde“. Dok režirate scene u glavi na umu imate The Wire, Deadwood, pored očiglednog serijala Oz. Sve treba da bude surovo, realistički, sa povremenim oniričnim pejzažima. Ideje vam se neprekidno roje, povezujete stare i nove zatvorenike, pletete veze i zaplete, razmišljate kako da događaje iz prve, treće, pete epizode povežete sa onima koji dolaze kasnije... Već zamišljate šta će kritika reći- „smena vladajućih struktura u zatvoru služi kao metafora promena u društvu“, „kontroverzno, snažno, opominjuće!“, „problem sa Muslimanima jeste nešto što će nam jednog dana samo pljusnuti u lice“... I onda posle godinu dana kretanja od nemila do nedraga (govorim o producentima), konačno dobijete zeleno svetlo, ali da snimite dvoiposatni film prema postojećem materijalu.
Upravo tako deluje ovogodišnji dobitnik Kanskog „granprija“. Kao šest godina potentnih podzapleta i monstruozno dobro postavljenih odnosa sabijenih u premalo prostora. Filmsku samicu, tako reći.
Jacques Audriard (autor hvaljenih Sur mes levres i De battre mon coeur s’est arrete) dao je sve od sebe da ispričana priča bude jasna, da odnosi imaju dovoljno čvornih tačaka da njihov razvoj može da se prati i da bude uverljiv, ali sve vreme postoji taj osećaj da je bilo premalo vremena da uživamo (da se uživimo) u emocije, psihološke profile i drame samih junaka. Tahar Rahim, koji igra mladog Arapina Malika svojski se potrudio da odradi svoj deo posla i na njegovom doprinosu leži „najsočniji“ deo ovog filma. Sve njegove akcije, od novajlije do novog zatvorskog bosa, podjednako su prožete dečačkim strahom i uličnom sposobnošću da sve što treba da nauči uči dvaput brže nego drugi. Ali, delovi koji se bave njegovom dušom, dočarani kroz susrete sa duhom Muslimana koga je morao da ubije odmah po dolasku, nisu dovoljno sofisticirano razrađeni i ostaju samo kao skica za jedan vrlo bitan segment priče i dolazak „profeta“.
Isto važi i za druga dva glavna lika, korzikanskog mafijaša Luciana i Malikovog zatvorskog drugara Ryada, obolelog od raka. S jedne strane imamo rasne i religiozne turbulencije, arhetip oca i sina odn. pobeđenog vladara i lukavog naslednika, a sa druge virimo u realnost bivših zatvorenika, normalan život koji stalno ima klipove u točkovima... I kada na kraju i jedan i drugi odnos završe kako smo i očekivali, kosti za arhetip su tu, ali na njima ima premalo mesa.
U mane vredne pomena utefterite i povremene telope čijoj logici pojavljivanja nisam ušao u trag, koji u početku deluju kao da segmentiraju delove filma u odnosu na likove koji će biti u fokusu (pa ih najavljuju njihovim imenima), a potom komentarišu očigledno (bez preke potrebe) ili postaju telopi koji označavaju protok vremena. Sve u svemu, deluju kao jedna ideja viška koja baš i nije našla efektnu primenu.
Zbog svega toga, Un prophete deluje kao da je opusu zatvorskog filma imao mnogo više da ponudi nego što je dao.
selektah: 7minus / 10
No comments:
Post a Comment