MIDNIGHT IN PARIS

Još jedan film za babatetke

Moram da priznam da sem Whatever Works u opusu Woody Allena u poslednjh petnaest godina ni jedan drugi film ne osećam kao "iskreno njegov". Svi mi deluju kao proračunati kompromisi koji imaju samo jedan cilj- a to je da Allenu obezbede što bržu produkciju narednog filma. A ovih par poslednjih, baš kao što miss bbkov primećuje- predstavljaju više putopise nego filmove.

Posle dugo, dugo vremena Woody ima hit koji je na blagajnama svetskih bioskopa zaradio fine pare, tako da je sebe obezbedio za, barem, još dva filma (novi je već u post-produkciji). Radi se o "ostvarenju" koje će festovska publika, bez sumnje, oceniti kao "lepo", "optimistično", "relaksirajuće", "romantično", "duhovito", pa čak i "inspirativno". Sumnjam da će među ovim ocenjivačima biti mnogo mlađih od trideset godina ili mnogo muškaraca.

Woody kroz priču o ultimativnoj idili prošlih vremena (Pariz 20-tih ili Belle Epoque) zapravo plasira kontra-tezu da su ta vremena bila lepa samo onima koji ih nisu živeli, a da svako vreme, pa i ovo naše, uz pravog partnera, može da nam pruži idiličnost za kojom čeznemo. Radeći na skromnom budžetu Allen se nije baš puno razmahao u dočaravanju "zlatne prošlosti" i uglavnom ju je sveo na simpatična susretanja sa zvezdama tih vremena (F. Scott Fitzgerald, Hemingway, Picasso, Toulouse-Lautrec...) koji su prikazani toliko benigno da pre deluju kao delo poslastičara, a ne cinizmu sklonog reditelja. Kapu treba skinuti Owenu Wilsonu na zaista izvrsnoj imitaciji Woody Allena, Carli Bruni što je pristala na kejmio u dve besmislene scene (osim ako u priči o Rodinu i njegove dve žene ne tražite paralelu sa Sarkozy-jem), kao i Michaelu Sheenu koji je u film zakoračio onoliko upadljivo koliko je i iz njega nestao.

SELEKTAH: 4/ 10