TOURNEE

Život možda ne mora, but show must go on

Roud movi kao žanr najčešće svoju energiju crpi iz galerije likova (tj neobičnih epizoda) koje naši junaci milom ili silom prilika sreću usput. U svom trećem rediteljskom ostvarenju glumac Mathieu Amalric (The Diving Bell And The Butterfly) pokušava da tu energiju pronađe u samim putnicima koje kao da sam put oslobađa od nekih stega.

U našem fokusu je menadžer Joacim i grupa (stvarnih) američkih burlesknih umetnica na čelu sa Mimi Le Meaux koja izgleda kao ženska verzija čuvenog Divinea. S jedne strane imamo Joacima koga su se odrekli rođena žena, otac i brat, a spisak ljudi kojima duguje pare je toliki da je i vazduh u Parizu opasan po njega. Joacim nije simpatičan čovek. Njegova jedina humana strana je njegova profesionlna požrtvovanost. Amalric stepen te posvećenosti u više navrata apostrofira Joacimovom alergičnošću na prisustvo muzike u bilo kom prostoru sem scene.

Za razliku od njega rasne Amerikanke, koje kao da su ispale iz Fellinijevih snova, turistički su zadivljene Francuskom, i večito u pokušaju da razbiju rutinu turneje koja je nekako postala i meatafora njihovih života. Sve je u njihovim životima bolno privremeno. Sem, možda, melanholije.

U maniru savremene evropske dramaturgije zapleta i nema, ceo film je pomeranje od tačke A do tačke B, koje su, opet, samo dve od mnogih koje su prošle i koje će doći. Joacimova situacija postaje sve bezizlaznija na svim nivoima, ali on je odan prevazilaženju okolnosti samo na jednom frontu. Mimi, koja se nekako izdgila kao simbol svih preostalih žena, okupirana je svojom samoćom i pokušava da je prevaziđe prolaznim avanturama, pa i onom započetom sa samim Joacimom. Njen život je, skoro i bukvalno, tužna misao koja se pleše.

Ne znam zašto je Amalric dobio Kansku nagradu za režiju s obzirom da se njegov film večito lomi između TV reportaže i dokumentarca koji bi, recimo, jedino braći Dardenne mogao da otvori oči. U mom oku elipsaste situacije obično su teg koji pretegne na pogrešnu stranu, a slabo praštam i emocionalnu jalovost živih ljudi (Un Conte De Noel, u kome je Amalric, takođe igrao je redak izuzetak).

Tournee stoji negde između Fellinijevog 8 1/2 (reditelj na raskršću i njegove žene) i Mike Leighovog (nepodnošljivog) Topsy Turvy (glumačka trupa) i spada u one filmove koji će imati malo velikih fanova i previše ravnodušnih gledalaca.

SELEKTAH: 4minus/ 10