FLORENCE + THE MACHINE - Ceremonials (Island 2011)

Ovo je jebeno dobra ploča! (Znam da ćete to iskoristiti protiv mene, pičke!)

Iznenađen sam koliko i vi (ako ste). Za mene je Florence sa ili bez mašina samo "i ona što je obradila You Got The Love". A ponekad sebe uhvatim kako bez razloga ponavljam dog days are over dog days are over... (iako nisu). Više volim Bat For Lashes. I Marinu. I Jennifer Rush. O Kate Bush da i ne govorim.

Florenceinom novom albumu prišao sam kao deterdžentu tokom sedenja na vece šolji, da prekratim vreme i ponovo pročitam dobro znani tekst. I pomalo zbog toga što mi je prvi singl, What The Water Gave Me, totalno strava vrste Coldplay.

Ceremonials je odlično izabrano ime za ovaj album. Svaka pesma ima epski, prepumpani zvuk, sa Florence zakucanom na oltar pesme na kome svojim žalopojnim glasom umiljava bogove. Osećamo prisustvo talasa koji se razbijaju o obalu, hiljade oblaka prepliće se na modrom nebu, Chris Martin biva krunisan za kralja Melanholije, jatovi golubova lete u sloumoušnu, mačevi su zabijeni u tela puna krvi, milijarde čizama marširaju... Hebote, skoro pa ceo Lord Of The Rings.

Bat For Lashes je ovo već uradila, čak i bolje na Two Suns. S tim što Florence nema slične arthouse aspiracije, niti je gotski mračno njena nijansa. Ona puca na istu metu u čijem centru su Muse već napravili metar sa metar rupčinu. U ne toliko dalekoj (i Florenci poprilično omiljenoj) dekadi osamdesetih John Farham (You're The Voice) je razvaljivao sličnim aranžmanom kao Florence u aktuelnom singlu Shake It Out, Simple Minds su imali cele albume sa ovako dramatičnom produkcijom. O Kate Bush da i ne govorim. A trebalo bi.

What The Water Gave Me mi je i dalje najomiljenija pesma. Najviše zbog toga što je to najlepša pesma koju Bat For Lashes nije napisala. A volim i jeftini način na koji Florence horskim bek-vokalima postiže da mi se koža ježi. Osim toga ko još pravi pop singlove koji traju 5 minuta i 33 sekunde. Oštar konkurent ovoj temi je Seven Devils, verovatno najbolja pesma ikada na koju je uticao Goran Bregović. Redovna teatralnost je tu, u skoro kriknutim strofama, ispod kojih klavir svira svoje poslednje sate, ali kad preko toga upadne refren u kome su bek-vokali (opet horski) tako postavljeni da ćete bez obzira šta oni pevaju vi čuti evgerlezievgerlezi... O uticaju Kate Bush da i ne govorim. Ali, makar da spomenem Sensual World.

Drugi će govoriti i o bicepsovanoj Tori Amos, pretpostavljam. Ponekad i s razlogom. Emocije iskazane na ovom albumu mogu pripadati samo našim avatarima. Ali, danas Ceremonials tako prija. Kao kad sam prvi put čuo Take My Breath Away od Berlin. A skoro ništa nisam znao o ljubavi.

SELEKTAH: 8 / 10