UN HOMME QUI CRIE (aka A SCREAMING MAN)

Da nema ovakvih filmova ne bih ni znao da Čad postoji. Znam, tužno je to





Postoje dobri i loši NGO filmovi. Ovo je dobar NGO film. Zahvaljujući njemu saznao sam da u Čadu neki pobunjenici ratuju protiv isto tako neke države. Mladi ljudi ginu. A za stare ljude nema posla u belačkim hotelima koje drže Kinezi.

Taj Čad... Pa tu je i u miru teško namirisati ikakav smisao života. Reditelj Mahamat-Saleh Haroun se pita- a kako je tek kad si star? I kad je rat? I kad ti sin ode u rat. I kad si ti sam... Da vam ne otkrivam sve, a? Cenim film koji ume da poređa pitanja. I da sve to lepo slika- sve se istopilo u braon-kaki boju prašine po kojoj gaze.

U isto vreme, Un Homme Qui Crie je priča o ocu i sinu, a to je za svakog sina preteška tema. Zato ne bih o tome.

Ima nekakve surove jednostavnosti u Salehovom načinu pričanja, bez mnogo bolećivosti spram okolnosti. Vremena jesu surova, ali su ljudi još gori. Ko to tvrdi, uvek je u pravu. Mrzi me da proveravam, ali cenim da ovde nema profesionalnih glumaca. U nekim scenama (sa komšinicom) to je čak i komično, ali odslikava tu neku otupelu rutinu života. Bose noge u japankama pre ili kasnije zaborave da je leto.

Na kraju život bude reka. Po kojoj plove leševi.

SELEKTAH: 7 / 10