MISTERIOS DE LISBOA

Evo, recimo, uzmite moj primer

Ja volim film. Na vašu sreću ili žalost volim i da pišem o njemu.

Volim dugačke filmove. Od po tri sata i duže. Volim da zaboravim da živim i da od mene ostane samo ono "gledam".

Na Misterios De Lisboa naišao sam brsteći Metacritic-ovu listu najbolje ocenjenih filmova ove godine. Sa skorom od 82/ 100 i dužinom od preko četiri i po sata Misterios se lako plasirao na moju top 10 listu "odgledati što pre".

Ako vas na dalje ne zanima šta ja mislim o filmu (sasvim legitimno s vaše strane) preporučujem vam ovu pozitivnu recenziju New York Timesa, ali i ovu negativnu New York Daily Newsa. I jedna i druga, što se mene tiče, daju dovoljno interesantne poglede na stvar. Iako kraća, ova druga više odgovara onome što i ja mislim.

Najvažnija stvar koju nisam znao, a koju vi treba da znate jeste da je Misterios De Lisboa originalno emitovan (ne znam da li je tako i zamišljen) kao šest jednosatnih TV epizoda. Da sam to znao ne bih toliko besno reagovao na njegovu TV estetiku i TV naraciju koja, ako ćemo iskreno, odgovara onome što je Đorđe Kadijević postavio sa serijom o Vuku Karadžiću. Ono malo novina koje je čileanski veteran Raoul Ruiz (čiji mi je opus nažalost ili na sreću nepoznat) uneo pre svega na planu raskošnijeg kretanja kamerom ili efektnije upotrebe scenografije pre odgovara napretku produkcionih mogućnosti televizije u poslednjih dvadeset i pet godina nego nekom posebnom autorskom pečatu.

Odgovoriti na pitanje o čemu se u ovom filmu radi bilo je ono što sam pokušavao da uradim na svakih sat vremena, a onda sam shvatio, da kao i u životu, baviti se time i nije baš poenta. Evo šta mogu da vam kažem, a da vam ne pokvarim zabavu previše. Joao je dečak koji odrasta u manastiru. Njegova bolest (tako Proustovski) inicira pojavu njegove majke, grofice Angele, nakon čega počinje serija flešbekova koja nam otkriva biografije raznih junaka, uglavnom slivajući se iz jedne u drugu. Prvi deo filma bavi se likovima koji su manje ili više neposredno imali veze sa dečakom, dok se u drugom delu sve vrti oko neobičnog života bandita "Knife-eatera" koji nekako uspeva da se ponovo ispreplete sa Joaovim, mnogo godina kasnije.

Dijalozi su nepodnošljivi vrste "španska serija". Melodrama je pretopljena patetikom i ako se ne odvija u kamernom mizanscenu na koji su nas navikli najgori kostimirani filmovi, onda ima trenutke arthausiranja (scena u kojoj posluga unosi dve fotelje u prazan salon i nakon razgovora dva aktera ih ponovo iznosi) kojima nisam našao opravdanje, sem ako sam kraj (o kome ne smem ništa da vam kažem) nije ključ za tumačenje celog filma, jer ako sve ovo nije bilo stvarno onda su to možda bili obrisi te "nestvarnosti"... Sad sam vas tek izgubio, a? Pa, bilo bi mnogo lakše da ovaj dijalog vodimo nakon što ste i vi odgledali film.

Obično se u umetnosti insistira na onom "kako" naspram onoga "šta". Ako čitate recenzije ovog filma videćete da većina recenzenata oprašta Ruizu ono "kako" naspram ambicioznih pokušaja da se iskaže ono "šta". Ne i ja.

Misterios De Lisboa je bleda melodrama, sa dosta momenata sapunske opere, i likovima koji su uglavnom na donjem delu skale (bilo kakve) simpatičnosti ili zanimljivosti. Ruiz ne odgovara na pitanje zašto smo baš njihove sudbine ispratili, a samim tim ni zašto bi bilo bitno da u metafori "činjenice da je neko bio fusnota u sopstvenom životu" (kako onaj iz NYT lepo reče) tražimo bilo kakvu intelektualnu utehu.

SELEKTAH: 4/ 10