PARANORMAL ACTIVITY 3

Izgleda šašavo, ali mene je fino proplašilo

U izvesnoj meri Paranormal Activity, a naročito deo pod rednim brojem 3, je delo genija.

Pre svega- ovo je ostvarenje koje sa manje pokušava da postigne više. Tenziji koja se stvori nakon minuta buljenja u nepokretni nameštaj i ljude koji spavaju, uz dileme tipa- jel se ono luster zatresao ili mi se učinilo, na kraju je bukvalno potreban samo duh pod čaršavom da vas zaista uplaši.

Zatim, formulaičnost ubija. Svako ko je gledao PA i PA2, a to su svi koji gledaju PA3, zna šta ga čeka- veseli dnevni porodični homevideo snimci lagano prerastaju u noćna beleženja buke i neobjašnjivih pokreta, koji malo po malo ruiniraju psihu, a potom i fiziku svih članova porodice (uključujući i psa, ako ga ima).

Treće, treba naći neko smisleno opravdanje za postavljanje kamera po kući, a onda potom obezbediti i neki valjan razlog zašto su one uključene u najnezgodnijim trenucima po same aktere.

Iz filma u film, pa u treći film, raditi to sa elanom (tu mislim na producente), ipak, zahteva malo genija. Što se trećeg nastavka tiče on je demonstriran već u izboru reditelja. Pozvani su Henry Joost i Ariel Schulman, autori hvaljenog dokumentarca Catfish koji i dalje čeka da ga pogledam. Iz aspekta logike- ko će se bolje pozabaviti kvazi-dokumentarnim materijalom nego sami dokumentaristi (er to reč?), ovo je pravi potez.

PA3 razvaljuje u žanr scenama koje popunjavaju rupe između onih strašnih. Čikam nekoga da pronađe bolje odrađen rad sa decom, naročito malom Kristie. Joost i Schulman tačno znaju šta da nam prikažu u sceni kako bi likovi zaživeli na pravi način odnosno koji aspekt njihove psihologije kako bi kasnije opravdali njihova (ne)verovatna ponašanja.

Krenimo od kraja- ovaj put kamere obezbeđuje mamin dečko koji snima svadbe i voli da snima i montira u garaži kuće. Instaliranje kamere na ventilator sa verovatno najsmaračkijim švenkom na svetu je maestralan potez koji je obezbedio nekoliko ultraefektnih scena. Uvođenjem duha kao "imaginary frienda" mlađe ćerke reditelji su obezbedili "navikavanje" na (kao) nešto u kući što kasnije dosta uverljivo obezbeđuje neizbežnost suživota sa njim. I to je onaj momenat gde vam PA3 može biti smešan- svako ko misli da bi na prvi stvaran fleš duhova pobegao iz kuće zauvek, grdno se vara. Nije to baš tako lako. S jedne strane, ko će da vas primi, s druge- kako odoleti verovatnoći da postoji "tamo nešto"... PA iz filma u film pokazuje da ljudi sve do (svog) kraja odbijaju da u to poveruju.

Paranormal Activity 3, realno, najviše trpi u "igranom" delu. Kao prequel koji objašnjava ko su likovi prva dva dela on je fenomenalno postavljen (ništa vam više neću reći na tu temu). Ali sam za sebe on ne dovoljno jasno objašnjava šta odnosno zašto se nešto baš sad odigralo, kao i zašto "oni s kraja filma" jednostavno nisu samo banuli u kuću po ono što im treba. A i, ma koliko ja ne želeo da se zapitam zašto neko stalno tegli kameru dok pokušava sebi da spasi život (ili zašto snima sebe dok montira druge materijale), u drugoj polovini to zaista postaje nešto što vas odvraća od uživljavanja u neprilike junaka.

SELEKTAH: 7/ 10