DAVID LYNCH - Crazy Clown Time (Sunday Best)

Osim ukoliko se ne radi o tamo nekom drugom Davidu Lynch ovaj kojim se bavim je imao muzičkih projekata skoro koliko i filmova

Da ih nabrojim? OK. Radio je muziku za svoje filmove, što sa Alanom R. Spletom (Eraserhead), što sa Badalamentijem (Twin Peaks). U periodu ovog drugopomenutog albuma od Julee Cruise je napravio mističnog slavuja koji će zauvek ostati simbol tragičnih romansi. U domenu saundtraka za svoje filmove nikako ne treba potceniti fenomenalne mračne elektro-ambijentale koji su poslužili kao deo saundtraka za Inland Empire. Zajedno sa Jocelyn Montgomery 1998. godine objavio je album Lux Vivens: The Music Of Hildegard Von Bingen na kome njih dvoje zajedno komponuju na stihove talentovane opatice iz XII veka. Devet godina kasnije sa poljskim pijanistom Marekom Zebrowskim snimio je neo-klasični ambijentalni album Polish Night Music. Pre dve godine zajedno sa "bendom" (koji je radio na muzici za film Fire Walk With Me) objavio je u formi tribjuta gitaristi Dave Juarequiju materijal koji su zajedno sa njim snimili pre njegove smrti. Lynch je napisao stihove, a album se zvao Fox Bat Strategy. I fenomenalan je! Iste godine je sa Markom Linkusom i Danger Mouseom kreirao all-star album Dark Night Of The Soul na kome se nalazi i jedna njegova pesma. A ove godine je, praktično kao Prince, napisao i producirao album This Train za svoju staru saradnicu Chrystu Bell (i taj album ćete možda doživeti kao "žensku" stranu onoga što je Lynch uradio ovde). Pored toga stigao je da uradi i remiks pesme Girl Panic za Duran Duran. Koji je bolji od originala.

Kad malo bolje razmislim ja temeljnije i više volim njegov muzički nego filmski opus, iako mi Elephant Man i Straight Story spadaju među retke filmove pred kojima sam držao i otvorene oči i otvorena usta.

Očekivanja su mi bila preogromna. Da ih izložim? Huh. Očekivao sam album koji će imati atmosferu maglovitog londona po kome Jack The Ripper i dalje secka na sitno. Očekivao sam zvukove (pre nego muziku) uz koju će crveno prigušeno svetlo ići malo bolje nego crveni somot. Očekivao sam bluz umetnika koji kulja idejama, ali ne zna šta bi sa gitarom. Očekivao sam veći heroin od audio učinaka Williama Burroughsa. Nešto što zvuči kao noar vestern. Pesme od kojih će svaka biti mini-film. Ali na način "lynchovski" kakav je u mojoj mašti, a ne u mojim sećanjima. Očekivao sam album koji neće imati puno prijatelja.

I sva moja očekivanja su ispunjena.

Crazy Clown Time je 68 minuta tihe jeze. Jedan dugački posmrtni elektro-marš za sahranu u kojoj se neko povremeno našali, a neko je možda i pijan. Ovo je najmračniji mogući album koji su Yello mogli da naprave na početku svoje karijere. Nema albuma koji ove (ili bilo koje skorije godine) zvuči ovako. Ovo je album "lynchovski" i Lynchov.

Ako smrt ima klub, uz ovo pije viski kada u pet ujutru sumira pazar.

Album počinje kolaboracijom Pinky's Dream sa Karen O. Čikam onoga ko neće reći- hebote ovim je trebalo da pokrije špicu za Lost Highway! U ovoj, za ostatak albuma žešće bržoj temi, Lynch je Karen snimio tako kao da peva "pokraj" ostatka pesme, a pred sam kraj kad njeno pevanje pređe u šapat setićemo se šta su sve još Thurston i Kim mogli da urade da su ostali zajedno. Singl Good Day Today je "haus" tema koja repeticijom primitivnog seta nota pokušava da zvuči optimistično. Lynch već uveliko upražnjava vokoder na svom vokalu. Lynchobot. Sa So Glad uspostavlja se tempo, atmosfera i "zvuk" albuma. Elektro-bluz. Jack White bi pravio sličan da se prvi setio. Lynch ima talenat da zvučnu kulisu tretira kao filmsku, pa tako surf gitara fejduje scenu na kojoj je prethodno dramatično priklan neko. I'm so glad you're gone... Noah's Ark je Lynchov Of Course I'm Lying. Kao i u bluzu na Crazy Clown Time nema nekih žešćih aranžmanskih rešenja. Lynch uglavnom gitaru pušta u kratkim eho rafalima koji rezonuju ispod njegove robotizovane naracije. Između svega toga žena sa kladom miluje svoju kladu. I to se jasno čuje.

Očekujem da će neke na polovini albuma da priguši ovako konstelovana (lepa srpska reč) muzika, ali kao i u bluzu, za ovako nešto morate već da imate ranu koju ćete čačkati. Ponavljanje je neophodno da bi se postigao trans. Da, ovo je ta vrsta ploče.

Strange And Unproductive Thinking zvuči kao nešto sa 10.000 Hz Legend albuma Air. Zbog The Night Bell With Lightning Isus će podići iz groba Roberta Johnsona da mu odsvira svoju verziju. To je zvuk voza koji lagano pristaje na stanicu ispred Aušvica. Stone's Gone Up je Lynchov pokušaj nečega Moroderovskog. Sa malo njuvejvovskog vajba. Naslovna tema zvuči doslovno kao nešto što bi moglo da se čuje u Lynchovom filmu dok Laura Palmer gleda epizodu Dallasa u kojoj ubijaju J.R.-a, njena majka pored nje uz pomoć trake uči mandarinski, a Leland igra šah sa Bobom za trpezarijskim stolom. These Are My Friends, slično projektu Fox Bat Strategy, pokušava da evocira balade pedesetih u Twin Peaks modu. I uspeva. U Movin' On možda peva David, a možda Yma Sumac. Ovo je još jedna najbolja stvar na albumu koju ne valja izdvajati iz celine, trenutak u kome oni nepopravljivo slomljeni komadići našeg srca puštaju da ih zatrese povetarac. Sećanje na mrak. She Rise Up je verovatno obrada neke stvari Kode9-a za koju nikada nismo čuli.

Meni je ovaj album potreban. Ceo. Odjednom. Evo drugi dan prolazi sa njim. Lakše podnosim vesti da autobusi voze preko pešaka, da Arena Beograd rentira moj parking za dž, kao i činjenicu da u ovoj zemlji još uvek nema političara koji bi svog konja doveo u parlament.

Duboko, duboko u sebi David Lynch je Srbin.

SELEKTAH: 10/ 10

PS Poslušajte mixtape koji je priredio povodom izlaska albuma. Pravi fin i edukativan intro.