PUTTY HILL

Mockumentary mumblecore. Ima li zainteresovanih?

Huh.

Iako Putty Hill deluje kao film koji ćete ili jako voleti ili još jače mrzeti, nekako mu je pošlo za rukom da me ostavi poprilično ravnodušnim i nedovoljno zainteresovanim.

Momak, Cory, je overio. S obzirom da se radnja dešava u Baltimoru to mu dođe kao da je u Srbiji umro zbog greške lekara ili da ga je zgazio državni Audi. U susret njegovoj sahrani mi upoznajemo ono što bi se moglo nazvati njegovom braćom i sestrama, majkom, bakom, prijateljima i poznanicima. Kolaž tih scena otkriva nam kako teče život u Baltimoru (tj kako ne teče), kao i zašto su ljudi uhvaćeni u toj bari poput bejbi-krokodila.

Reditelj Matthew Porterfield sve to dočarava nekom vrstom meta-mockumentary-ja. On junacima prilazi kao slučajno zatečeni novinar koji pokriva događaj, mi iz offa čujemo njegova pitanja, ali u filmu nema ni jedne jedine situacije u kojoj likovi potvrđuju njegovo postojanje. On im, nekako, služi kao povod za dijalog, i kroz te isposvesti mi saznajemo ko su junaci, u kakvom su odnosu sa Cory-jem, kao i stepen čemera u njihovim životima. Te kvazi-intervju scene ispresecane su minimalnim interakcijama među likovima u kojima neka sirova i surova emocija na kratko proviri. Ponekad umesno (baka i njena ćerka koja je izgubila sina), ponekad isforsirano (ćerka i otac na terasi).

Ukoliko ste gledali neki film Gusa Van Santa ili Larry-ja Clarka ili neki od mumblecore "hitova" znate koji stepen prljavštine, ćutanja, krupnog zrna, skejterskih akrobacija, dugokosih tinejdžera vas očekuje. Porterfieldova galerija ničim posebno ne drži pažnju i deluje kao jedan solidan eksperiment koji je povremeno (u nekom trenutku Porterfield je titlovao dijalog, jer se ništa nije razumelo šta pričaju), svojim "dogmatizmom", išao protivu sebe.

Cory je overio. So fuckin what drugim rečima.

SELEKTAH: 4minus/ 10