Nakon što je postala evergrin u staračkim domovima širom sveta, Boyleova namerava da osvoji i centre za eutanaziju
Zamišljam život Susan Boyle. U 48. godini za nju je čula svaka domaćica na svetu. Iz nekog seoceta u Škotskoj za godinu dana stigla je do toga da peva za papu tokom njegove posete Britaniji. Postala je milionerka. Njen najbolji prijatelj je Simon Cowell. Pitam se da li još uvek živi sama sa mačkama. Da li je neko voli, grli, vodi ljubav sa njom. U Rojterovoj recenziji pročitao sam da u propratnim tekstovima u knjižici ovog albuma piše da je Susan Boyle odabrala sve ove pesme, jer oseća vezu sa usamljenošću koja dolazi iz njih. Deluje mi kao da je sve što joj se desilo samo produžilo ćorsokak u koji je zašla ko zna kad. Možda će milioni njenih fanova među ženama preko pedeset konačno imati nešto stvarno za šta mogu da se uhvate. Pored večne nade da će i one, nekada, zbog nečega, moći da se nađu na kanabetu pored Oprahe.
Someone To Watch Over Me je, donekle, album kakav sam ja želeo da Susan snimi nakon osvajanja srebrne medalje na Britain's Got Talent. Intiman, produkcijski prilagođen emocijama izvođačice, a ne zahtevima mušterija u samoposluzi, nenametljiv, a nezaobilazan. Simon je, međutim, što zbog sebe, što zbog nje, želeo da je prvo odomaći u deset miliona domova. Potom je želeo da je nametne kao obavezan deo božićnog seta, i tek sada se setio da Susan zapravo ima pravo na umetničku karijeru, na svoj unikatan pogled na svet. Iz meni nejasnih razloga Cowell i ekipa nisu se potrudili da joj nađu (neobjavljene) pesme ili da angažuju nekoga (Eltona Johna? Andrewa Lloyda Webbera? Nicka Cavea?) da ih napiše za nju i da na taj način od jednog nesumnjivo sjajnog interpretatora pokušaju da naprave nekoga sa daleko snažnijim umetničkim integritetom. Jer taj integritet je tu, iako je Someone To Watch Over Me i dalje popriličan zicer.
Iako Rojterova recenzija (koristim je kao za sada jedini izvor informacija) možda ispravno zaključuje da iza atmosfere i zvuka celog albuma stoji producent Steve Mac (koji je, verovali ili ne, svojevremeno bio autor hita (I Wanna Give You) Devotion kao Nomad), sudeći po onome što sam video kakve je pesme Simon hvalio i forsirao kao sudija American Idol izbor koji je ovde napravljen možda nije njegov direktan, ali je napravljen po njegovom uputstvu- poznati hitovi u neočekivanim, emocionalno sirovijim aranžmanima (PS preslušati dostupne obrade).
I tako je Susan Boyle manje-više zapevala (Simonovu najomiljeniju) Unchained Melody kao Cyndi Lauper, Enjoy The Silence kao Susanna and The Magical Orchestra, Both Sides Now kao Lara Fabian, Lilac Wine kao Katie Melua, Mad World kao Gary Jules... pokušavajući da pesme okupi kao kućice u zaseoku sopstvenog trenutka u univerzumu. Trenutka kome sam u uvodnom pasusu pokušao da nađem koordinate.
Someone To Watch Over Me pleni svojom kompaktnošću. Ovo je od početka do kraja jedna stilski besprekorno odrađena ploča, na kojoj Susan zvuči kao setna sirena koja, što je i najveći i najneočekivaniji kvalitet ovog izdanja, ne nudi previše utehe. Neke obrade (poput Mitcheline Both Sides Now ili Nutinijeve Autumn Leaves) zakoračuju u mrak bez mnogo namere da se iz njega ikada vrate. Ovo baš nije ploča za uz čašu vina, ćebence i dobru knjigu. OK nije baš ni kao Youngov Sleeps With Angels ili Antony-jev I'm A Bird Now, ali Susan zvuči kao da peva za svoju napaćenu dušu. Kao da je zaista pronašla nešto svoje u pesmama koje izvodi. Čak i onda (This Will Be The Year ili Return) kada nas podseća na to da je ona na scenu išetala pre svega koračajući za divama mjuzikla.
Zamišljam život Susan Boyle. Njen Božić. Zamišljam sve one koji će kupiti ovaj album kao "božićni poklon". Zamišljam njihove Božiće. Zamišljam kakva je to magija koja sve to povezuje. I zašto je nekim ljudma lakše nego meni da joj se prepuste.
SELEKTAH: 7minus/ 10
bas je lepa, rodila je nana.
ReplyDelete