LE QUATTRO VOLTE

Savetovao bih vam da pogledate ovaj film. Ne bih vam preporučio, ali bih vam savetovao

Voleo bih da imam priliku da sretnem reditelja Le Quattro Volte, Michelangela Frammartinoa, i da mogu da ga pitam sledeće:

Šta si imao na početku snimanja od scenarija? Jednu scenu? Jednu reč? Jedan lik?

Koliko sati materijala si snimio da bi dobio ovih sat i dvadeset minuta? Deset sati? Sto sati? Hiljadu?

Da li je moguće da neko može unapred da zamisli sve što si ti prikazao u ovom filmu?

Koliko misliš da si imao sreće prilikom snimanja?

Da li si imao više ideja na početku snimanja ili su se sve pojavile tokom snimanja?

Zašto tvoj film izgleda kao da je namenjen svima?

Sledeći pasus čitajte bez obzira na to da li želite da gledate film.

Le Quattro Volte je lako moguće dokumentarni film, a još lakše moguće igrani film. Nema dijaloga. Ceo film je jedan ciklus. Života. Godišnjih doba. Jedne jele. Jednog jagnjeta. Svega pomenutog.

Frammartinova kamera je na stativu i scena uglavnom traje koliko i kadar. Može vam se učiniti da ste otvorili prozor na jednoj od kamenih kuća u nekoj planinskoj Italiji koja i dalje izgleda kao i pre trista godina i da posmatrate šta se napolju dešava. Sve što bi vam privuklo pažnju gledanjem kroz prozor biće vam i ovde zanimljivo. I obrnuto.

Život i smrt idu ruku pod ruku. Ponekad komično. Ponekad vam isprose po koju suzu.

Sledeći pasus čitajte samo ako NE želite da gledate film.

Mrzim što u ovom trenutku ne mogu da se setim nekog sličnog filma. Možda Reygadasov Silent Light na sličan, minimalistički, način inkorporira ljude, životinje, prirodu, kosmos i religiju. Dejstvujući kao mreža simbola koje možemo dekodirati tražeći jedinstveni smisao ili interpretirati shodno ličnim poimanjima života.

U prvom delu filma imamo dedu, ostarelog pastira (eto simbolike!), koji umire nakon što propusti da popije svoju dozu "blagoslovljenog pepela" koji uzima u lokalnoj crkvi. Kako on umre, jedna od njegovih koza se porađa i mi pratimo život jagnjeta (eto simbolike!). Međutim, priroda je okrutna, ali Frammartino nije, pa zato izgubljeno jagnje (eto simbolike!) lagano tone u san ispod jele. S obzirom da je sledeći kadar ista ta jela samo posuta snegom, mi znamo šta se desilo... Potom dolaze lokalni meštani i seku jelu (eto simbolike!) i od nje prave rekvizit za nekakvu polu-pagansku proslavu. Jelka završava kao materijal za pravljenje ćumura. A ćumur završava u kućama, pa i u crkvi. Krug je završen. Ima interesantnog folklora. Ima sitnih ironija. Jedno jagnje vam nikad neće biti draže.

Frammartinu se može zameriti što kad radi s ljudima i drvećem ima manje uspeha nego sa kozama.

Privatno ću, u razgovorima 1na1, sa onima koji su gledali film da se bavim ostalim stvarima.

SELEKTAH: 7/ 10