WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN

Teško je poverovati da se iza ovoliko nemilosrdnog filma krije jedna toliko prosta i snažna emocija

Iako Ratcatcher stoji na nekom od mojih bekap diskova već godinama u nekom nepogodnom formatu za DVD plejer, zbog čega je i neodgledan, greh prema rediteljki Lynne Ramsay biće možda već večeras otklonjen, i to u kombo paketu sa njenim prethodnim filmom Morvern Callar (er čuješ, Žozefina?). Jer već na osnovu We Need To Talk About Kevin (rađenom prema istioimenom bestseleru) želim da verujem da je Lynne najbolja živa rediteljka na svetu.

Naredne redove čitate na sopstvenu odgovornost, OK?

We Need To Talk About Kevin počinje sloumoušn kadrovima paradajz fešte u Španiji koja je dočarana kao neo-dionizijski festival koji u nedostatku sveže krvi koristi sveži sok od paradajza. Telo Tilde Swinton pluta po rukama nepoznatih ljudi pre nego što bude porinuto u crvenu smesu. Moji alarmi su popaljeni i ja strepim da me čeka neki pretenciozni njuejdž bulšit. Ni naredni minuti ne ulivaju mnogo poverenja. Odjednom vidimo Tildu, ali sa dugom kosom i bez šminke, upadljivo "propalu", kako izlazi iz neke štalice nalik kućici. Tu negde uplovljavaju i kadrovi kratko ošišane Tilde koja zajedno sa John C. Reilly-jem i još dvoje dece živi u nekoj bogatoj i modernoj kući. Mlađe dete, ćerka, ima povez preko oka, interesantno... Alarmi se ne gase. Ali Lynne se majstorski potrudila da slikom (We Need izgleda kao francuski novi talas ili potentni Bertolucci) i zvukom (Nicholas Roeg, onaj film) napravi atmosferu koja vas obavija poput paukove mreže i ceneći vašu radoznalost ne pušta vas da se odvojite od priče.

Lukavom režijom koja pred vas prvo gura posledice, a tek postepeno objašnjava uzroke Lynn priča priču o majci koja ništa drugo nije pokušavala do da bude majka, i sinu, koji nas sve do kraja ostavlja u dilemi da li se radi o modernom Damianu ili portretu psihopate u mladosti.

Izabrana Tilda Swinton, u ulozi koju mora ovekovečiti Oskar, svojim vanzemaljskim izgledom briljantno iščašuje već sumanute okolnosti vaspitavanja jednog možda pametnog, možda ozbiljno bolesnog deteta. Njeni partneri, Jasper Newell (kao mali Kevin) i Ezra Miller (kao stariji Kevin) androgeno-azijskom fizionomijom svojih lica i ledeno kontrolisanom glumom dodatno su pojačali specifičnost veze sina i majke koja je predmet Ramsay-inog filma.

Iako u nekom trenutku Lynne nabacuje da bi "zašto je Kevin takav" moglo biti posledica njenog hipijevskog (čitaj narkomanskog) života pre braka i nekakve (nepotrebne?) slobodoumnosti koju je forsirala kao životnu filozifiju, kojoj Kevin dolazi kao "zaslužena kazna", zapravo nema pravog objašnjenja. Jer Tilda ne prestaje da voli svog sina, bez obzira na sve. A to sve maligno raste sa svakim danom Kevinovog života.

Ramsay je pokazala vrhunsku sposobnost u baratanju flešbekovima čiju upotrebu, inače, ne podnosim. Oni ovde zaista efektno hrane vašu radoznalost i dozirani su dovoljno pametno da vam kroz reprize uvek serviraju nešto novo- misteriju, informaciju, pa emociju. U isto vreme, drama vođena na par vremenskih nivoa na ovaj način od početka do kraja pulsira dinamikom atipičnom za ovu vrstu filma pomerajući ga skoro ka nekakvom natprirodnom hororu.

Iskoristio bih priliku da pomenem i da je kastovanje Johna C. Reilly-ja, a s obzirom na njegov pre svega komičarski pedigre, još jedan pokazatelj Ramsay-inog genija. Njegova "slepost" za ponašanje sina i njihova buddy-buddy kohabitacija nalazi solidno utemeljenje u Reilly-jevoj opuštenosti koja filmu daje još jedan efektan sloj. Jer da bi se razumela ova priča neophodno je ostaviti prostora da ona ne bude ispričana smrtno ozbiljno. Iako je smrtno ozbiljna.

Ako ćete ove godine pogledati jedan film za koji će vam se učiniti da vas podseća na nešto što Gus Van Sant nikada ne bi mogao da napravi neka to bude We Need To Talk About Kevin.

SELEKTAH: 10/ 10