TYRANNOSAUR

Na šta tačno pomislite kad vam neko kaže britanska ("kitchen sink") drama? E, pa i glumac/ reditelj Paddy Considine

Svi oni koji nisu imali prilike da se upoznaju sa japanskom "kitchen sink" dramom, recimo, Takeshi Mikea, verovatno će naći da je Tyrannosaur jedan težak i neprijatan film. Što i ovako, samo po sebi, stoji. U filmu ima jedna scena* koja mi je rasporedila želudac po plombama u zubima. Na stranu što me nasilje prema ženama najbrže tera na nasilje.

Međutim, seting i sredstva koja je Considine iskoristio u građenju priče odavno su nam (barem od Kena Loacha naovamo) poznata. Britanska sirotinja u malim kućicama sa drvenom ogradom (ček), alkoholičari i narkomani (ček, ček), huliganski raspoloženi tipovi (ček), samohrane majke (ček), muževi tabadžije (ček), žene koje trpe nasilje (ček), bolesni od raka (ček), deca žrtve nasilja (ček), katolička ikonografija (kao dekor i kao moralna kičma- ček, ček). Fali samo neko mlad ko pokušava da pobegne iz svega toga.

Odlični Peter Mullan igra Josepha, jednog od onih likova koji su za života hranjeni čistim besom, pa su sada kao hodajuće tempirane bombe. Odlična Olivia Colman igra Hannahu, pobožnu prodavačicu u charity shopu kojoj muž na najvulgarnije načine pokazuje nezadovoljstvo brakom. Njihove sudbine se slučajno ukrštaju i kako to predvidljivo biva u ovakvim filmovima... Znate već šta se desi.

S obzirom da se radi o debitantskom radu jednog glumca moram da priznam da Tyrannosaur sa sinematografske strane stoji sasvim u ravni sa sličnim radovima Leigha i pomenutog Loacha. Paddy ne insistira skoro nimalo na poetiziranju surovog realizma svog pristupa i njegova režija je uglavnom podređena jasnoći pričanja priče (ako tako sme da se kaže).

U početku sam mislio da se film zove Tyrannosaur zato što je Joseph "vrsta tiranije koja je izumrla" (ili treba da izumre), jer ja mahom volim da bukvalno tumačim stvari, ali onda je Paddy nepotrebno ponudio ključ za dekodiranje filma, i moram da priznam da mi je tek tada sve postalo nejasno. Ili je on možda želeo da kaže da je tyrannosaur paradoksalno bio jedan od Josephovih retkih trenutaka nežnosti i ljudskosti. I/ili kao metafora za jednu nezgrapnu dobrotu koja donosi više štete nego koristi čak i kada želi da uradi nešto dobro.

Posmatran kao "portret nasilnika u starosti" Tyrannosaur je mogao biti daleko zanimljiviji film da je Paddy odlučio da Josephu ponudi malo egzotičniji put od tačke A do tačke B. Ovako i naš junak i naš film ostaje zarobljen unutar zidova u kojima za nas nema puno iznenađenja i nepoznanica. Ne samo u onom šta, već i u onom kako se on pozabavio time.

Ipak, mali plus ide priči u kojoj se najveseliji i najhumaniji deo filma odvija na čašici nakon sahrane.

SELEKTAH: 6minus / 10

*ona sa šoranjem