Obično se u razgovorima koji pokušavaju da omalovaže ugled Akademije i smisao Oskara, film Ordinary People, Roberta Redforda, iz 1980. uzima kao primer slabog, nebitnog i nepotrebno darivanog filma. Ne znam da li ste film gledali (ja jesam poslednji put pre pet godina), ali on i sada funkcioniše bez problema i dramski zanimljivo. Međutim, ono što je još bitnije nijedan drugi film mi ne pada na pamet svojom kombinacijom tragedije i komedije kao bolji uzor, sada već, čitavoj generaciji relativno novih američkih autora poput Noahe Baumbacha, Jasona Reitsmana, Jonathana Daytona, u velikoj meri i Judda Apatowa i, naravno, interno najcenjenijeg, Alexandera Paynea. Za sve njih karakterističan je rad na melodramskim, melanholičnim materijalima koji su manje ili više vedro interpretirani ili uspevaju da i u najneizbežnijem nađu ćorsokak spasa. Baš takav je i The Descendants.
George Clooney igra Matt Kinga, potomka havajskog velikoposednika koji se oženio lokalnom princezom na prelazu vekova i koji sada predsedava porodičnim odborom u čijem vlasništvu je ogromno imanje za koje su zainteresovane brojne kompanije. Iako bogat, King živi samo od svoje advokatske prakse, jer ne želi da razmazi svoje dve ćerke. To je sve predistorija, film počinje našim saznanjem da je njegova žena nakon nesreće sa gliserom pala u komu iz koje se neće probuditi. Pored toga što sada ostaje jedini roditelj svojim već problematičnim ćerkama, King mora da saopšti vesti i porodici, da se u tim okolnostima nosi sa prodajom imanja, a na sve to saznaje nešto što postaje uzrok mini-roudmoviju unutar filma i što ga preslišava iz temelja i kao supruga, i kao oca i kao čoveka.
Mislim da je Payne u Clooney-ju, više nego u Giamattiju, našao pravog glumca da odigra tragičnost nakon ironije koja se rodila usred tragedije. Paynea ne zanima ironičan odmah spram junaka i okolnosti njihove tragedije. On želi da svog post-ironičnog junaka, svesnog svih crnohumornih momenata koje mu je život priredio, suoči sa onim elementarno ljudskim što odoleva svim "kukavičkim" odmacima. I Clooney, sa svojim skromnim dramskim kapacitetima, uspeva baš u tome, da nam pokaže kako čovek kome to nije blisko ni na koji način ume i može da pati. Trenutak u kome se on oprašta od svoje suproge, iako podvučen banalnim monologom petparačkog romana, baš u kombinaciji sa tih hiljadu (racionalnih) izbora koje King nesporno ima da se rastane sa dragom, ono što je izabrao deluje kao jedino i najlepše moguće. To što on njoj govori jeste ono što je bilo duboko skriveno u njemu i ono što joj, verovatno, nikada nije rekao.
Clooney-jevom cvetanju svakako pomaže ostatak kasta, počevši od superzgodne Shailene Woodley (Amy iz Secret Life Of The American Teenager) koja je lepo iznijansirala (ne)razumevanje za oca, preko njenog prijatelja, dirljivog blente, Sida (odlični Nick Krause), zatim veterana Roberta Forstera, koji igra tvrdog oca, bezobzirnog jezika i slomljenog srca, ali i Matthewa Lillarda koji igra rivala Briana Speera (reći ću samo toliko). Svi oni zajedno razigrali su nepreterano bizarne okolnosti jedne nesreće i našli svoje mesto u priči koja treba da jednu razjedinjenu "tipičnu" američku porodicu restaurira (kako nam poslednja scena prikazuje) u jednu "idealizovanu" američku porodicu. Ali, koja je ovaj put stvarna i moguća.
Kroz pod-zaplet sa prodajom nasledstva Payne plasira priču o tome kakvu vrstu zaveštanja, pa konačno i nas samih, ostavljamo generacijama koje dolaze. King ne krije ništa od svojih ćerki i kroz zajedničku borbu sa bolnom istinom svi oni postaju bliskiji jedni sa drugima, dok oni kojima je istina nedostupna, nažalost, ostaju na istoj distanci na kojoj su i do tada bili. Nemogućnost prodaje starog porodičnog imanja simboličan je poziv "novoj Americi" da ne odustane od svih onih vrednosti koje, kao što smo i sami toga svesni, lepše žive u našim uspomenama nego u stvarnim događajima. The Descendants je jedan post-post-ironijski film koji revitalizuje tradicionalne vrednosti koje, zapravo, nisu samo tradicionalne, nego i univerzalne. Neizbežne. Teškom mukom stečene. Večne. I ne treba ih se lišiti samo da bi udovoljili svojoj sebičnosti.
The Descendants bi bio jedan jaaako dobar film, barem što se mene tiče, da Payne, naročito u drugoj polovini filma, nije pribegavao muzikom pokrivenim montažnim sekvencama u dočaravanju određenih dramskih i emocionalnih transformacija, umesto da nam pokaže step by step priručnik svoje filozofije. Zbog toga neke deonice filma, naročito u drugoj, bitnijoj polovini, ostaju lukavo upakovane u dirljive prizore unutar kojih mi upisujemo svoju verziju kako se nešto odigralo umesto da uživamo u Payneovoj. Što mi se čini lakšim izborom.
Ovo nije veliki film. Zapravo, ništa veći od Ordinary People.
SELEKTAH: 7plus/ 10
No comments:
Post a Comment