TROLL HUNTER

Nezgodno je kada ono što treba da vam unapredi film zapravo postane ono o šta se vaš film bespotrebno sapliće

OK, među vama sigurno ima onih kojima je The Blair Witch Project bio dosadan, koji misle da Cloverfield nije remek-delo, koji nisu shvatili oporu simboliku formata Redacted i koji neće da se potrude da shvate da Paranormal Activity (1-3), ipak, nudi više nego što realno očekujemo. Govorim o filmovima koji zapravo predstavljaju "nađen materijal" koji mi, gledaoci, potom gustiramo u blago editovanoj ili netaknutoj verziji. Troll Hunter je poslednji u nizu takvih filmova.

Naslov filma dosta toga govori, a? Ono što ja još mogu da vam otkrijem jeste da grupa studenata prati lovca na trolove i snima njegov rad... I onda je ono što su oni snimili pronađeno.

Troll Hunter je mogao biti zabavna crna komedija da je odbacio format "pronađenog materijala". Ovako, prinuđeni smo da patimo zbog svih onih nebuloznih i nepotrebnih trenutaka koji: a) treba da nas uvere da se zaista radi o "sirovom" materijalu i b) koji se muče da nam prikažu neophodne momente za razumevanje i uživanje u priči, iako nema nikakve logike da bi neko u "tom trenutku" snimao kamerom, ili uopšte držao kameru u rukama. Zbog svega toga Troll Hunter, koji svojoj ironičnoj ideji lovca na trolove koji žive na severu Norveške i obožavaju da kolju verujuće hrišćane dodaje i filmsku ekipu pre deluje kao mockumentary, što nekako više kvari nego što prija priči. Jer ako ste odabrali da nas uverite da zaista negde postoje lovci na trolove onda je zgodno da se ne distancirate od te stvari, jer to onda znači da ste vi pametni, a mi, gledaoci, ne.

Format lažnog dokumentarca reprizirao nam je sve moguće "napete trenutke" koje smo i do sada imali prilike da gledamo (u gore pobrojanim) sličnim filmovima, a da na planu upotrebe istog nije ponudio amabašništa novo. Međutim, problemi Troll Hunter nisu vezani samo za formalni pristup temi, već i u pokazanoj mašti u tretmanu iste. Trolhanter je nadrkani čiča koji prvo tera od sebe studnetsku ekipu, a onda ih previše olako pušta da mu prave društvo. Trolovi paradiraju jedan po jedan ispred nas kao na modnoj reviji, a, bratbratu, više izgledaju kao mešavina Čubake i Gargamela nego što bi trebalo da nas uplaše. Priča o njihovom kaverapu je prenaivna tj presatirična za pretpostavljenu realističnost filma, a i u radnji nedostaje osnovnih dramskih premisa- kao recimo zašto od nekog trenutka počinjemo da pratimo priču i zbog čega ona uglavnom napreduje kao neka vrsta trol tur gajda po Norveškoj.

I, da Troll Hunter naročito deluje strateški neinteligentno u kontekstu dve vrlo sveže, i to skandinavske!, komedije koje na sličan, satiričan način žele da se prave pametne: Rare Exports i Dead Snow.

SELEKTAH: 4/ 10