SCHASTYE MOE

Snimanje ovakvih filmova o svojoj domovini duboko je patriotski čin. Nažalost, reditelji u Srbiji uglavnom nemaju smisla za humor

Sećate li se one Evrovizije u Kijevu, kada je njihov predsednik izašao da pobedniku uruči pehar, bilo je to neposredno nakon one njihove "Narandžaste revolucije" (tako li beše?)...? Bože, koliko je ovo jadna zemlja- tada sam pomislio, i par godina kasnije molio sam boga da ovaj naš seljan ne izađe da onom Rusu uruči trofej... Srećom nije.

Kada biste me pitali u koji deo sveta bih najneradije putovao i gde bih najviše strepeo da li ću odatle u telu izneti iste organe koje sam tamo i uneo, ja bih vam odgovorio- u Rusiju tj u celo to područje bivšeg Sovjetskog Saveza. Meni ti ljudi, uz svo dužno poštovanje, deluju kao psi (uz dužno poštovanje psima). Deluju mi kao da mi je duša večito na dnu boce sa lošom votkom koju dudlaju od ranog jutra. Deluju mi kao da se nikada ničem ne nadaju, ali zato uvek očekuju sve najgore. Deluju mi toliko tupo da verovatno ne bi ni trepnuli kada bi videli da kamion uleće u park u kome su mame sa bebama u kolicima. Deluje mi kao da oni duboko u sebi znaju da su to i zaslužili. I zato su stalno tako gorki i ljuti i iz očiju im curi prezir. Kad zamislim koja je to najnajnajnajnajgora stvar koja bi mogla da se desi Srbendiji (ako se ovako nastavi) to je da ćemo postati kao "rusi". Bedno bespomoćni i bedno zli.

IMDB ne nudi puno informacija o reditelju Sergeiu Loznitsi. Uradio je dosta kratkih dokumentaraca i jedan igrani film, Sweet Sixties 2008., o kome takođe nema nikakvih informacija. Sudeći po Schastye moe deluje i kao da Loznitsa itekako zna na koji način želi da se bavi filmom kao i da je to do sada ozbiljno radio dugo godina.

Prva stvar koja mi se dopala u Schastye moe to je prividno "elementarno nezainteresovanje" za logiku narativnog toka odnosno suvereno manipulisanje istom u cilju krojenja poruke filma. Loznitsa pušta da tokom svog roudmuvija o jednom ukrajinskom kamiondžiji koji prevozi brašno budemo uvučeni u sve usputne epizode, ponekad nas ostavljajući u društvu ljudi koje smo tek sreli dok je "naš junak" uveliko nastavio put. Ponekad nam najavljuje flešbekove u prošlost da bi nam objasnio nešto, ponekad ne, ali objašnjenje je tu. Isto tako on ne troši filmska sredstva da nam objasni kako smo stigli od tačke A u tačku B, i to ne u prostoru, nego u vremenu!, već računa da mi želimo da osetimo kako je "stvarno" živeti u njegovoj zemlji. Simbolično vraćanje na početak priče, supercinično otvara pitanje o tome da li junak uopšte može da pobegne iz kruga zla, ali i zajedljivo konstatuje da je i on malčice kriv zbog svega toga. Jer se vraća na mesto zločina.

Zatim tu je i uvodni kadar. Koji je samo komentar. Ja nisam uspeo da ga upletem u priču.

Glumci i naturščici koji se pojavljuju u filmu plaše više nego zombiji u Walking Dead, a podjednako su mrtvi i hodaju naokolo. Apsurd u "ruskim" filmovima ume da bude pozamašnih razmera, ali ono što ga čini specifičnim u odnosu na neke druge kinematografije (priznajem, "azija" ume da parira) jeste što se sve i dalje odvija u suvo realističkim okolnostima. Ovde dva policajca vozaju leš nekog nesrećnika naokolo tražeći njegovu majku koja treba da potpiše papire i primi telo, ali kad je ne nađu voljni su i da nekom tipu, u zamenu za oficirski kaput, povere telo, ako se on potpiše kao nesretnikov deda. Zbog svega toga jedan od policajaca ima halucinacije.

Schastye moe je film koji iscrpljuje skoro sve simbolične aspekte izgubljenosti, u kojoj jedino krv može da repetira neko neprijatno sećanje, koje opet seća na nešto što bi najradije zaboravili. Naš junak je tooooliko jedan tužan čovek da Loznitsa bez pardona to otkriva u prvoj sceni i potom sve do kraja ne čini ništa što bi nam taj osećaj sažaljenja prema njemu izbacilo iz srca.

Hebeno hebeno vraški dobar film!

SELEKTAH: 9/ 10