Postoji vreme u kome smo voleli. Ljudi sa kojima smo spavali. Žene za kojima smo patili. Ali u isto vreme u našim srcima i nervnim završecima postoje hiljade i hiljade epizoda u kojima smo zamišljali kako volimo neke ljude, kako spavamo sa nekim drugima, kako patimo, iako smo ih samo mimošli u nekoj šetnji parkom. To je paralelni svet u kome volimo sami sebe, spavamo sa samim sobom (zato je tu seks najbolji) i patimo najtežim patnjama, tako ponosni na sebe. Tom svetu služi muzika osamdesetih, sint-pop osamdesetih, sint-etika. Primitivne digitalne emocije, još uvek ljudske, ali utkane u "elektronske snove". Trust prave muziku koja takve "osamdesete" vraća u ovakve, predapokaliptične, "desete" (?!), sve one lepe priče i puste snove, sada zaodenute u glamur mraka, izvesnost kraja, perverznosti koje izaziva očaj, nadu da umesto "onog sveta" možda postoji, barem, nekakav mega-hard disk, na kome ćemo svi ostati upamćeni.
Trust čine Robert Alfons i Maya Postepski (iz trija Austra) i ko god da peva od njih dvoje (rekao bih on) vlasnik je najapokaliptičnijeg glasa novog milenijuma. Negde između Grace Jones i Antony-ja. Monotonog kao bol. Koji traje već decenijama (pa pogledajte omot, bre!).
Ima tih božanstvenih hitova iz osamdesetih poput When The Rain Begins To Fall, Pie Zadore i Jermaine Jacksona, Neverending Story, Limahla, I Like Chopin, Gazeboa, Will You, Hazel O'Connor, Don't Cry Tonight, Savage. I, naravno, tu je diskografija Front 242. Pomešajte sve to zajedno i dobićete Trust. Hladni, polu-militantni ritmovi, preliveni chillwave sintovima, uz minimum gej-hedonizma Pet Shop Boys ili Frankie Goes To Hollywood, a unutar svega toga pop melodija čupava kao mače. Naravno, tu je taj glas, taj Divine-ovski, (elektro-)kabaretski glas koji nijednog trenutka ne dozvoljava uživljavanje, koji večito drži prst na okidaču, koji obećava večnost, elektrone, neutrone, možda i Tron.
Trust su plesniji, mračniji i manje pop od Austre, ali slabe su šanse da ako ste jedno voleli ovo drugo nećete. Za bend koji za sada ima samo tri singla i jedan album (koji izlazi tek krajem februara) Trust imaju opako prepoznatljiv zvuk (na isti način kao i Crystal Castles). U eri kada svaki dan imamo novi bend na raspologanju to je megamegamega uspeh.
Sada još samo treba da priznate sebi da sopstveno srce ponekad koristite kao termos, i da se prepustite.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Čekaj, je l' se stvarno zove TRST (JE NAŠ), ili si napravio typo (Negative)? ;-) (Front 242!)
ReplyDeleteNaš je, sad vidim.
ReplyDelete'ej, baš je dobar, baš; Bulbform si, beše, puštao 2put zaredom? Mnogodobra stvar. ,-)
ReplyDeletepetre, in trust we trust
ReplyDeleteIma malo glas i na Pitera Hepnera (Wolfsheim), evo sad u The Last Dregs ,-) (Can't wait for NO)
ReplyDeleteda je Drive imao ovaj bend za saundtrak i drugog glavnog protagonistu to bi bio najbolji film:)
ReplyDeletesuper text, bas volim da citam kad se ovako po malo bacas u nesvest, ali jbno sve stoji....bebece ti super stoji isto bas. TRUSTme
meni ovot ovog albuma genocidna tvorevina
ReplyDelete