WARRIOR

Da је kojim slučajem trajao još sat i po i da je bolje pripremio glavni duel, ovo je mogao biti jedan od najboljih filmova svih vremena


I sa ovim što mu je pruženo Tom Hardy je zaslužio Oskara. Kao sin alkoholičara (Nick Nolte) koji je morao da gleda kako mu majka umire u najtežim mukama i siromaštvu, sa osećajem da ga je i mlađi brat (Joel Edgerton) izdao kada je odlučio da ostane sa svojom devojkom, a ne da ode sa njim i majkom, Hardy je izrastao u zver sa ožiljkom preko celog tela, koji nikada nije zarastao. U čoveka-živu ranu. Ne znam kada sam poslednji put video da neki glumac toliko sebe izgubi samo u pogledu i telesnosti svoga lika. U Warrior-u Hardy je poput pesnice koja sebi krči put kroz događaje, pre nego što na kraju udari u poslednji zid i razmrska se u hiljadu parčića svoga bola. Reditelj Gavin O'Connor (Pride And Glory, Miracle, nisam gledao nijedan) majstorski je reprizirao hermetičnost ratnika čiji mišići su nabildovani bolom. Fak, mogao bih još satima da gejonanišem nad time koliko je Hardy ovde impresivan!

Za razliku od njega, postavljen kao "racionalni(ji) brat", Joel Edgerton, izmirio se sa svojom prošlošću koliko je mogao, a u ćošak, poput zveri, sateran je od strane nemilosrdne i jače finansijske zveri koja se u lancu ishrane hrani srednjom klasom. Iako je njegov lik okovan još većim stereotipima, Edgerton je uspeo da kroz nevericu u samog sebe stvori osećaj da mora da se suprostavi "bulijima" i pobedi ih, prvo u ringu, a samim tim i u životu.

Nolte je poput Bridgesa u True Grit, mrmlja, ali impresionira daleko manje.

Ono što je zakopalo ovaj film je scenario. Potentna, koliko i neverovatna, ideja da od istog oca, alkosa i "mixed martial arts" trenera, poteknu dva šampiona ovog sporta koji se (SPOJLER!!!) potom sreću u finalu šampionata nosi u sebi dovoljno arhetipske građe da junake možemo zameniti bogovima bilo koje kulture, a ovu epohu bilo kojom legendom. Ono gde je O'Connor omanuo jeste skoro sve u konstruisanju priče. Umesto da nam prikaže muke kroz koje su prošla dva brata uz pijanog oca, trenutak u kome se razilaze i da tek onda napravi skok u budućnost, tamo gde ova priča počinje, on nekako naivno veruje da će par bedno patetičnih razgovora između Hardy-ja i Noltea i Hardy-ja i Edgertona uspeti da nam dočaraju lepotu stubova od bola na kojima oni počivaju. Hardy-jeva "dodatna biografija" u vidu "vojnog odustva" prija glavnoj priči, ali je toliko traljavo upletena da je bolno za gledati. Isto važi i za skoro nikkasavetesovske klišee u konstruisanju Edgertonove biografije (bolesna ćerka, istek hipoteke nad kućom, tri posla...).

Međutim, ta trećerazredna drama na stranu, kada braća uđu u ring, O'Connor sija kao sam Olimp. "Mixed martial arts" (ne znam kako se to kod nas prevodi- "šibanje čim stigneš"?!) je sam po sebi simulacija tuče "dozvoljenim sredstvima", ali O'Connor majstorski raspaljuje "borce" i svaki fajt bio je uživancija za gledanje. Naročito za nas posredno sklone nasilju.

Muškarci, pogledajte Warrior. Znaćete posle zašto.

SELEKTAH: 6minus/ 10