U trenutku dok ovo pišem ovo je prvi i jedini film turskog reditelja Nurija Bilgea Ceylana koji sam u životu gledao. Iako nisam odlepio, što ću pokušati da elaboriram, jedva čekam da gledam njegov prethodni, Three Monkeys. Ne znam zašto. To su, valjda, one misterije organizma o kojima je Makavejev govorio. Ili sam snob.
Ovaj film je na prošlom Kanu dobio veliku nagradu žirija za najbolji film. Ne znam koje filmove su do sada gledali članovi tog žirija, ali mi je teško da poverujem da su baš u ... Anatoliji videli nešto što do sada nisu. U izvesnoj meri, ovaj film je klišeklišea, ono kad se pomisli na predug, prespor, nedešavajući (sve pod navodnicima) festivalski film (i ovo isto). Priča jedva da bi zadovoljila potrebe kratke priče. U ostalom, i u samom filmu ima jedna slična "kratka priča" koja se provlači kao lajt-motiv, o ženi koja je rekla svom mužu da će da umre za pet meseci, nakon što rodi bebu, i to se i desilo. Ono što nam ... Anatolija kasnije pokaže jeste da je ta priča imala svoju predistoriju koja bitno menja sve ono što se u priči desilo, praktično i nju samu, i to iz temelja.
U tom mehanizmu reformatiranja onoga što se u priči desilo, samim tim i njenog značenja, i još više našeg odnosa prema njoj, krije se smisao Nurijevog filma. Ako pitate nekoga o čemu se u ovom filmu radi verovatno će vam reći sledeće- sudski tužitelj i grupa policajaca idu sa ubicom i njegovim bratom po brdima Anatolije i traže mesto na kome je ovaj, pijan, zakopao tipa koga je ubio. Kada nađu leš, vraćaju se u grad gde doktor koji je išao sa njima obavlja autopsiju. I to je zaista sve što se dešava.
Ali, kao što u kratkoj priči (znaju oni koji su je pisali) svaki detalj nešto znači za mozaik celine, tako i u Nurijevom filmu noć, prazna brda, auto koji neće da upali, istražitelj sa bolesnom prostatom, policajac sa problematičnim sinom, razvedeni doktor, seoski vođa i njegovo rastureno groblje, pas koji je raskopao leš, jabuka koja pliva u potoku... sve to ima neki razlog zašto nam "oduzima" pažnju. Ako je "originalni" Once Upon A Time In The West bio nabijen radnjom i vrveo od aktivne brutalnosti, ovo "bilo jednom" u Anatoliji je introvertna strana istog tog. Brutalnost je ovde potisnuta i u drugom planu, sve one odvratne stvari koje su okupile ove ljude i učinile ih takvim kakvim jesu su daleko do njih... Dah smrti je sveprisutan od početka do kraja filma, iako se za mrtvacem traga. Ovo je Čehov, ako je ono Tolstoj, ako me razumete.
Ja, nažalost, ne mislim da nam je Nuri ponudio "najbolje od Čehova". Mislim da su neke spoznaje previše mehaničke i previše u službi metafore, a premalo u službi priče. Nekim likovima (glavni policajac, recimo) falilo je malo dorade koja bi nam do kraja otkrila lik. Bez sumnje glavni junak ovog filma je doktor, koji je ključan za nekoliko bitnih stvari u filmu, kao i razjašnjavanje drugih junaka. Dah Anatolije je mogao biti autentičniji, brda jesu lepa, ali večera kod seoskog domaćina previše je odisala gogoljom, uprkos metafizičnoj domaćinovoj ćerki.
Put po Anatoliji je bio prijatan, ali mi nije oduzeo dah.
SELEKTAH: 6minus/ 10
No comments:
Post a Comment