MOOLAADE

Za razliku od Zdravka Šotre koji se položajem žene u Srbiji bavi kroz revitalizaciju "ljubi ruku!" statusa Zone Zamfirove, njegov, nažalost pokojni, vršnjak Ousmane Sembene koristi jednu pitku priču za bavljenje mnogo ozbiljnijim problemom

Ja zaista prezirem hrišćanstvo.

Ništa manje nego islam.

I taj odnos ozbiljno mi kvari razumevanje nekih stvari ili umetničkih dela koja su protkana jednom ili drugom (ili bilo kojom trećom) od navedenih religija. Imam ozbiljan problem da razumem zaplete u nekim filmovima, bez obzira na istorijski ili bilo koji drugi kontekst, jer mi je teško da poverujem da neki ljudi mogu da budu toliki moroni. Prvo da nešto trpe, drugo da drugima nanose zlo. Iz religijskih pobuda.

U ovom filmu, (iako to nigde nije posebno napomenuto) smeštenom u Burkini Faso, i dalje se sprovodi jedan gnusan običaj- a to je sečenje klitorisa malim devojčicama u cilju njihove navodne "čistoće" i bogougodnog dočekivanja budućeg bračnog partnera (kad za to dođe vreme). Pored očigledne namere da se ženska osoba liši dela tela i nadražajnog prijemnika koji omogućuje dobar deo uživanja u seksu, još jedan razlog zašto ovo nije dobra ideja je to što devojčice u ozbiljnom broju umiru nakon ovog hirurškog performansa, što od krvarenja, što od infekcija i trovanja krvi. Osamdesetogodišnji reditelj, na našu sreću, nije želeo da se pozabavi ovim materijalom tako da on bude samo nešto oko čije ćemo se ozbiljnosti složiti žmureći na uz to priloženi film.

Sembene Moolaade tretira skoro kao Fellini Amarcord, samo sa siromašnijom produkcijom, samo sa jasnije fokusiranom radnjom, skoncentrisan na samo par likova, ali kao Fellini. Sa ljubavlju prema svojim ženskim protagonistkinjama, sa nostalgičnom simpatijom prema životu u malom mestu (selu), sa bizarnom seksualnom tenzijom...

Moolaade je priča o jednoj od tri žene u poligamnom islamskom braku u jednom afričkom selu. Ona na svoju ruku uzima u neku vrstu vradžbinske zaštite četiri devojčice koje su pobegle od gore opisanog "pročišćavanja" i ta zaštita zove se "moolaade". Pre toga ona je i svoju jedinu ćerku zaštitila od toga, zbog čega je navukla bes lokalnih islamskih lidera. Kroz ton koji pre odgovara komediji, nego drami Sembene prikazuje kako odluke ove žene utiču na njen su-život sa druge dve supruge, na ugovoreno venčanje sa sinom seoskog vođe, zatim na položaj njenog muža i uopšte dinamiku života u celom selu.

Dobre četiri petine filma (oprostite mi na matematici) mi gledamo kako selo živi, gledamo živote žena kojima je jedina radost radio na baterije, gledamo tvrdoglave muškarce koji zarad neutemeljenih verskih ubeđenja terorišu sve što stignu, ali sve je to upakovano u format jednog kolaža naivno i pozorišno postavljenih scena. Međutim, angažovani glumci imaju dovoljno šarma da njihovim likovima ništa ne zamerimo. U poslednjoj petini Sembene, s obzirom da zna s kim ima posla, odjavljuje dramu i svoj film pretvara u pro-aktivan segment u kome njegove junakinje dižu glas protiv zlostavljanja dajući primer svim onim mučenicama koje taj teror stvarno trpe. Njihovi potezi su pamfletski naivni, ali i beskrajno simpatični, ljudski i u, hebiga, moram da primetim, s obzirom na geografiju- najverovatnije verovatni.

Moolaade je prijatna i vedra lekcija iz geografije i ljudskih prava. Najmanje što mi možemo da uradimo jeste da zažmurimo na evidentne mane i gledanjem podržimo borbu za bolje sutra.

Oprostite mi na naivnom idealizmu. Ali Sembene u više navrata pokazuje da ima srca kome se može verovati.

SELEKTAH: 7/ 10